Grotesknog ne zbog njegove sadržine već zbog prirode događaja koji ga inspiriše.
Prošlo je, maltene, šezdesetak godina od Godarove pomenute parole: “Pitanje nije praviti politične filmove već praviti filmove politično”. Prošlo je više od dve hiljade godina od prvog, etimološkog javljanja reči “politika”. Ali da podsetimo, maltene osnovnoškolski – reč vodi poreklo od grčke reči “politikos” koja označava građanske stvari. Dakle, rešavanja i organizaciju raznoraznih životnih pitanja, naglašavam, građana.
Znamo šta je film i dramska umetnost. I ta umetnost počinje antičkim dobom. O filmu i ne bi trebalo govoriti – od braće Limijer do danas preturio je sve moguće žanrove, stilove, inkarnacije i postao reprezentativni deo društvenog života i, što je najbitnije, dijaloga. Prisetite se svih političkih i angažovanih filmova koje ste gledali u životu. Trebaće vam neko vreme čak i ako niste filmofil.
Dakle, jasno je kao dan da dramski umetnici imaju politički stav. Nevezan (ili često) u vezi s njihovim stvaralaštvom. Uostalom, i spomenuti Godar je izgradio sopstveni rediteljski postupak i stil na političkoj provokaciji. O tome takođe ne bi trebalo govoriti naširoko pošto je opšte mesto. Već decenijama.
Na sve pomenuto glavna vest prethodne nedelje, pored svih problema s nestabilnom, gle čuda, političkom situacijom, energetskim kolapsom pred kojim se nalazi čitava zemlja (što su potvrdili i predstavnici vlasti), epidemiološkom situacijom u okviru koje umire više desetina ljudi dnevno (kao omanji rat), poskupljenjem svega i svačega od 20 odsto – jeste instagram komentar ministarke i članice Kriznog štaba za borbu protiv kovida-19 i premijerkin (da, to je nosilac najodgovornije političke funkcije u srpskom državnom uređenju!) retvit nekog levog tvita u kojem napadaju Gorana Markovića učitavanjem nepostojećeg dela intervjua Novog magazina.
Objasniću – ministarka i premijerka imaju pregršt slobodnog vremena jer je situacija u zemlji savršeno mirna, gotovo spokojna, pa krstare društvenim mrežama i komentarišu, ne baš tačno parafrazirajući, filmskog reditelja. I to jednog od najvećih u istoriji ove zemlje, a on, uzgred, spominje predsednika države i sistem.
Kada sve postavimo na ovakav, maltene prost školski način, dolazimo do kompletnog apsurda situacije. Da uistinu živimo u nekoj spokojnoj zemlji smejali bismo se svemu uz pomalo gorak ukus u ustima. Ovako, sa neizvesnom zimom u svakom pogledu, zabrinutost raste čim predstavnici vlasti ovako energično napadaju najnižim udarcima. Ali možda sistem funkcioniše toliko dobro, kao švajcarski vozovi koje čekamo da nas povezu po novosadskoj pruzi koja samo što nije, pa je logična neverovatna zainteresovanost nosilaca vlasti za filmske autore, umetnike i filmsku produkciju per se pokazana prethodnih nedelja.
Ako je tako, ne gine nam srpski Godar, prvi posle Joce Jovanovića.