Slagali se ili ne sa Aristotelom (a to umnogome zavisi od našeg ličnog odnosa prema istoriji) nismo imali mnogo primera dramske obrade aktuelnih događaja iz bliske prošlosti. Poslednji koga se svi sećaju je film “Variola vera” Gorana Markovića o epidemiji velikih boginja u Jugoslaviji snimljen 1982, tačno 10 godina nakon pravog događaja. Marković je pristupio obradi još skorijeg istorijskog poduhvata TV-filmom “Kordon” iz 2002, koji se bavi četvoromesečnim protestima zbog krađe lokalnih izbora 1997. Dakle, samo pet godina od aktuelnih događaja. Da li je to premalo za objektivnu ocenu ili valjanu istorijsku analizu, procenite sami.
Oba filma uzimaju faktografske događaje i u njih stavljaju fiktivne junake koji se snalaze ili ne snalaze u datoj situaciji. Domaća dramska umetnost je siromašna sadržajima u kojima istorijski događaji, sa istorijskim ličnostima kao glavnim junacima, nemaju otklon od bar 30-40 godina, čak i kada su partizanski filmovi u pitanju. Sve do ove nedelje i premijerne mini TV-serije produkcijske kuće Firefly “Porodica”, koja obrađuje poslednja tri dana života Slobodana Miloševića i njegove porodice pred izručenje bivšeg predsednika SRJ Haškom tribunalu.
Neću govoriti o seriji niti o njenom kvalitetu, pošto se takve ocene ne mogu dati nakon pogledane jedne epizode. Ono što je interesantno jesu reakcije publike, nenavikle na sadržaje o bliskoj prošlosti, a svi o njoj imamo kolektivno sećanje. Naime, većina publike i komentara svodi se na to koliko koji glumac liči na tumačenu ličnost, pa čitamo hvalospeve o Mirjani Karanović i Borisu Isakoviću kao Miri i Slobi Miloševiću, a pogrde na račun Uliksa Fehmijua kao Zorana Đinđića iako publika, na primer, ne zna da je morao da menja Radivoja Bukvića. Ni reči o “sorentinovskom” rediteljskom postupku Bojana Vuletića zasnovanom na dokumentarnoj građi, narativu, atmosferi, tenziji… svi o tome da li je Mima stvarno Pavković i ko bi bio bolji od Baneta Ivkovića.
Vratimo se Aristotelu. On tvrdi da je temelj zadovoljstva koji proizvode sve umetnosti – podražavanje. Izgleda da, većinski, srpska publika ima identično mišljenje. Ali stavimo po strani ko liči na koga i prisetimo se da pesništvo više prikazuje ono što jeste. Ili ono što je bilo.