Ne bih navodio ni hronologiju. I od toga nam je muka. A i nećemo je brzo zaboraviti. Ne bih trošio mesta ni za ohrabrenja niti za lažni optimizam pošto 2020. nije kalendarski završena. A početak 2021. neće, kao magičnim štapićem, odneti sva zla. Moraćemo da živimo s njima još jedan vremenski period. A ni on neće biti kratak.
Podsetio bih na ono što smo naučili u ovoj paklenoj godini. Naučili smo da budemo strpljivi. Naučili smo da dnevna soba, kuhinja, spavaća, a nekome i kupatilo mogu biti bioskop, pozornica, muzej, galerija, plaža ili planinsko zimovalište. Sa druge strane, glumci, reditelji, inspicijenti, scenografi, kustosi morali su da nauče kako da nas uvuku u magiju svojih kulturnih institucija posredstvom interneta i virtuelnog sveta. I jedni i drugi platili smo drugačijim (i manje upečatljivim) iskustvom, ali smo, opet, bili zajedno.
Naučili smo da poštujemo jedni drugi. I svoje roditelje i svoju decu. I oni nas. Naučili smo da budemo strpljivi, razumni i puni saosećanja. Naučili smo da slušamo druge, u potpunosti, i ostvarili najbitniju stvar, prema velikom Ernestu Hemingveju, pošto većina ljudi uopšte ne sluša. Naučili smo da pazimo na sebe. I druge. Naučili smo se empatiji. A ta lekcija nam je bila teška dugo, dugo vremena. Naučili smo da živimo sporije, a da neke stvari radimo brže.
Neki su izgubili najmilije i, nažalost, morali da nauče da tuguju. I da žive sa ogromnom tugom i bolom. Neki su se izvukli i naučili su da postoje i drugi datumi koje će slaviti sem rođendana. Naučili su to na težak način, ali su ostali dobro. I uspeli da nauče.
Mnogi od nas su naučili nešto što su želeli dugo zato što su imali više vremena. Upravo lični napredak u trenutku opšteg raspada i distopije nam je i najveća pobeda u ovoj godini. Ako je svako imao više ovakvih, malih uspeha, potrošio je godinu na najbolji mogući način.
Zbog naših malih velikih pobeda zaslužujemo čestitke. I zato nam svima srećna nova, nadam se daleko bolja, 2021.