Iznad je jedna od najjednostavnijih definicija empatije. Možete je naći s nekoliko klikova na internetu, kao i većinu vesti, događaja, sadržaja, teorija pravih ili lažnih, stavova s kojima se slažemo ili ne slažemo.
„Saosećanje je sposobnost ljudskog bića da oseti bol i patnju drugog živog bića kao da su sopstveni.“ „Saosećanje uključuje ʻosećanje za drugog’ i preteča je empatije, sposobnosti ʻosećanja kao drugog’ (za razliku od simpatije, ʻosećanja prema drugom’). U običnom govoru aktivno saosećanje je želja da se ublaži tuđa patnja.“
„Saosećanje podrazumeva da osoba dozvoljava da bude dirnuta patnjom i da iskusi motivaciju da pomogne da bi se to ublažilo i sprečilo. Čin saosećanja definisan je njegovom bespomoćnošću. Kvaliteti saosećanja su strpljenje i mudrost; ljubaznost i istrajnost; toplina i odlučnosti.“
Evo je i druga definicija. Udaljena, takođe, na nekoliko klikova od vas. Ova je duža, preciznija, sadržajnija. S jednom razlikom koju možete pročitati u gornjem pasusu – „čin definisan bespomoćnošću“.
Građani ove zemlje su bespomoćni već trideset godina. Gledaju kako im zemlja nestaje pred očima zbog interesa i bezumlja privilegovanih vlastodržaca. Angažuju se zarad promena, osećaju korisnim u društvu istomišljenika, raduju promenama misleći kako dolaze bolja vremena. I opet ostaju bespomoćni. Godinu za godinom, gledaju rušenje etičko-moralnih postulata na kojima su odrastali, postulata u čiju neuništivost su verovali oni koji su nas odgajali. I bili sigurni da nećemo ponoviti njihove greške. A mi, bespomoćni, više nismo verovali u uništene sisteme koji nam ništa nisu doneli. Sem novog osećaja bespomoćnosti.
Svi smo empatični i saosećajni poslednjih dvadeset dana nakon jedne od najvećih tragedija u istoriji ove zemlje. Tragedije koja se nije desila u ratnim, revolucionarnim ili vanrednim okolnostima. Ona je rezultat višegodišnjeg bespomoćnog propadanja. I društvenih, i socijalnih, i etičkih, i filozofskih vrednosti. A s njima i obrazovnog sistema, što zna skoro svaki roditelj dece u osnovnom ili srednjoškolskom obrazovnom sistemu.
Nismo ignoranti poslednje tri nedelje. Imamo i empatije i saosećanja, ne samo prema žrtvama već i prema okolini. Prestali smo da budemo bezosećajni. Kolektivno. Samo je ostalo još jedno – ne budimo bespomoćni.