Iako se sam autor nije slagao sa ovim zaključkom (1945. žustro negirao da je egzistencijalista, baš kao i njegov opus), “Kugu” kritičari smatraju vrhuncem egzistencijalističke filozofije ne samo zato što na najbolji način tretira pojam apsurda koji je osnova ovog filozofskog pravca već i zbog zastrašujuće alegorijskog prikaza nacističke okupacije kao epidemije kuge u alžirskom lučkom gradu Oranu.
Moram priznati da nikada nisam mislio kako ću doživeti bilo kakav sličan epidemijski slučaj. Čitajući roman, kao gimnazijalac, bio sam razoren, prvenstveno Kamijevom pripovedačkom snagom. Njegove slikovite alegorijske rečenice opisuju pet razarajućih stadijuma velike bolesti kroz njen uticaj na fizičko, duhovno i mentalno stanje građana Orana. Od pojave zaraženih pacova preko opšte panike, zatvaranja gradskih kapija do kraja epidemije (ili pobede nad istom) i trijumfalnog, ponovnog otvaranja kapija, kuga ostavlja neizbrisiv trag na ljudima i, možda i više od fizičkog bola i patnje, pokreće pitanja o smislu i svrsishodnosti života ne samo u tim uslovima već i u takvom svetu. Jer kakav je život bez ljubavi i budućnosti, da parafraziram Kamijev citat iz prve rečenice.
Za ljubav se možemo postarati i sami, ali za budućnost teško, pošto živimo u zemlji gde nam je život, u bukvalnom smislu te reči, predan na individualnu odgovornost. Dakle, nisu zatvorene kapije grada, život teče apsolutno normalno, sve uobičajene aktivnosti su dozvoljene, a svakog dana umire više desetina ljudi. Najgore u svemu je što ne umiru neodgovorni i beslovesni – umiru oni koji se najviše čuvaju, ali moraju da se leče, rade, privređuju, pošto, hej, epidemija postoji, ali neka svako u svoja četiri zida, odluči šta će uraditi povodom iste. I ne, nije dovoljno imati četiri ili pet vrsta vakcina i četiri nove bolnice. Zdravstveni radnici nisu mašine, a konstantno ugrožavanje njihovog zdravlja i snage automatski znači i urušavanje zdravstvenog sistema i javnog zdravlja. Odnosno, zdravlja čitave nacije. Epidemiološke mere su na snazi svugde u Evropi. Samo kod nas – nisu.
Na kraju “Kuge” narator zaključuje kako se više može diviti ljudima nego ih mrzeti. Apsolutno se slažem s njim. “Budući da je poredak u svetu regulisan smrću, biće možda za Boga bolje da u njega ne verujemo i da se svim silama borimo protiv smrti, ne dižući pogled prema nebu, gde on ćuti.”