Postoje mnogi pogledi na istoriju. Ipak, dva se izdvajaju: hronološki (pravolinijski) i ciklični. Hronološki kreće od trenutka stvaranja planete zemlje iliti ljudske civilizacije. Da li smo pobornici Velikog praska ili božije intervencije u toku šest dana kao početka te prave linije, nije toliko bitno. Dakle, sled istorijskih događaja je prava linija, događaji su jedinstveni, iz njih se može, a i ne mora izvući pouka i ređaju se protokom vremena. Ciklični pogled na istoriju ima korene u antičkoj filozofiji, kod Heraklita i još nekih antičkih mislilaca, a razrađen je do teorijskih tančina u Ničeovom večitom vraćanju istog, koji tu teoriju stavlja Zaratustri u usta. U ovom pogledu, istorija ljudske civilizacije je skup istih cikličnih događaja koji se ponavljaju u različitom vremenskom okviru. Ali sličnim, ako ne i istim društveno-socijalno-političkim okolnostima.
Nije običaj da se uvodnici u ovom časopisu pišu iz „prvog lica“, tj. ličnog iskustva, ali to je najbolji način da objasnim inspiraciju za isti. Naime, sve što se dešava poslednja tri meseca iskusio sam na sopstvenoj koži kao srednjoškolac 96/97, učestvujući u sigurno najdužim protestima protiv krađe izbora tadašnjeg režima Slobodana Miloševića. Ti protesti – kao i trenutni – imali su konkretan, manje tragičan i emocionalan razlog, ali jednako pravedan i ispravan: flagrantnu krađu izborne volje na lokalnim izborima. Na izborima nisam glasao sa 16 godina, niti sam mogao, no imao sam jasan osećaj nepravde i jada izazvane ratovima i represivnim režimom koji nije imao milosti. NATO bombardovanjem nekoliko godina kasnije milosti neće biti ni u tragovima, a politička i druga ubistva, beda, nemaština i mrak (doslovni jer nije bilo uličnog osvetljenja) postaće slika tadašnje Srbije. Do još jednog političkog prevrata 5. oktobra 2000. godine u kojem sam, opet, učestvovao kao demonstrant.
Skoro 30 godina kasnije imamo jasan dokaz cikličnosti istorije. Isti mladi ljudi (dvadeset i više godina mlađi od mene), tragičan događaj kao simbol svega nakaradnog i lošeg u našoj zemlji i desetine hiljada ljudi (predvođenih mladim, pametnim, neukaljanim i hrabrim građanima) na ulici koji traže pravdu. Opšta mesta, znam. Svi ih znamo, to još bolje znam. Za mene, cikličnost naše bliske istorije izaziva jezu i nespokoj.
Poenta mog naklapanja će biti kratka i jednostavna: ne dozvolimo da sve što gledamo na ulicama naših gradova postane puki dokaz cikličnosti, ne samo istorije već i naših života. Okrenimo repeticiju istih događaja i istih grešaka u naum. Naum da se više nikada ne ponove.