Šta se dobija ovakvim skupovima osim pojačane ksenofobije i zaziranja od ljudi druge boje kože, jezika ili kulture? Azilanata ima i biće ih i dalje, a Srbija je, prema međunarodnim konvencijama, u obavezi da obezbedi njihov boravak. Ako ne u Banji Koviljači, onda će morati da budu na nekom drugom mestu.
Zapaljivim izjavama podstiču se predrasude, nezadovoljstvo i strah kod već uplašenog stanovništva. Stvari lako mogu da se otmu kontroli, a razne ekstremističke grupe priteknu u pomoć vapaju građana i sprovedu nacio-rasnu raciju. Ultradesničarski ekstremisti već su se dokazali u obračunu sa neistomišljenicima i policijom, a već se po raznim “Srbija Srbima” forumima predlažu “rešenja”.
Imao sam priliku da malo zavirim u azilantski život u Banji Koviljači. Iračanin Safa mi je ispričao da je bio u takvoj situaciji da mu je porodica rekla: ”Idi i spasi nas” i već tri godine nije video ženu i sina. Odrastao čovek, a plače.
Čudna je ta netolerancija prema nesrećnicima koji su se, bežeći od bede obreli u Srbiji. Veliki broj naših bližnjih bio je baš u istoj nevolji. I da ne spominjemo pu, pu, pu, devedesete, već prošlu godinu kada je 17.000 ljudi iz Srbije zatražilo azil u zemljama EU. Ovde bismo da se oslobodimo azilanata, a tamo preko, u Šengen zoni, voleli bismo da nas prihvate raširenih ruku.
Silovanje za koje su osumnjičeni Avganistanci jeste ozbiljno krivično delo koje mora da bude kažnjeno, ali u svakom žitu ima kukolja, pa ni srpski azilanti nisu bezgrešni. Nikola, moj prijatelj koji pokušava da sredi život u Švedskoj, crveneo je kad mu je komšija rekao da su u selu počeli da zaključavaju vrata tek kad su u njega došli Jugosi.
Priče o nezgodnim došljacima u Banji padaju u vodu kada se pogleda statistika napada kroz koju se vidi da su češće azilanti bili žrtve lokalnih delinkvenata koji su ih napadali i otimali im novac. Ne znam koliko je tačna tvrdnja da priliv imigranata loše utiče na turizam u Banji Koviljači, ali je sigurno da neke prodavnice u tom mestu preživljavaju zahvaljujući tamnoputim mušterijama, a i mnogi stanodavci su popravili budžete.
Činjenica je da u Banji većina koristi azil samo da kupi vreme i izbegne zatvor zbog ilegalnog prelaska granice. Srbija im je samo usputna stanica i čim dobiju novac nađu se pored najfrekventnijeg koridora kojim ilegalci iz zemalja Trećeg sveta dospevaju u EU, na srpsko-mađarskoj granici gde čekaju da kroz noć šmugnu preko šengenskog zabrana. Ako filmski razmišljate možete to da uporedite sa scenama sa američko-meksičke granice. Samo što smo u ovom filmu mi Meksikanci, oni koji beže od bede rizičnim putovanjem u “obećane zemlje”.
Tako je to kad nam je kuća, kako je rekao Jovan Cvijić, nasred puta, odnosno na čvrsto zabravljenoj kapiji Šengena.