Na putu ka Evropskoj uniji upravo je iskorišćena jedna šansa. Tašmajdanska – “Šansa”.
Ime tog restorana uzeto je kao simbol unapređenja veza između Beograda i Brisela, pa je u njemu povodom Dana Evrope, uz posluženje, održan prigodni sastanak (koji su organizovali Evropski pokret u Srbiji i nemačka Fondacija Fridrih Ebert) predstavnika obeju strana sa akademskim građanima. Prethodna dva slična skupa upriličena su u gostionicama čiji su nazivi odražavali opstajuće neodređenosti u kretanjima na diplomatskoj pruzi B(risel) – B(eograd).
Prvi je, pretprošle godine, upriličen u “Znaku pitanja” (u smislu: “niste nam jasni”), a prošle u “Ima dana” (“još treba da se potrudite”) da bi se sada stiglo do “Šanse” (prilike za realizaciju dogovora s Prištinom i dobijanje datuma za početak pregovora Srbije o učlanjenju u EU).
Na kladioničarima je da ulože u prognozu: kako će biti firmirana četvrta “kafanska runda”. Mnogi će tipovati na “Polet” (u ekonomskom i nervnom sistemu)…
Za takvim “brendom” čezne i EU. Posustala je i trpi snažne udarce rastućeg evroskepticizma. Primedbe njoj mestimično prevazilaze one koja ona ispostavlja Beogradu i Prištini.
Zamera joj se: iznutra, da je zanemarila svoje građane i da birokratija potiskuje demokratiju, a spolja da ne uvažava promene u međunarodnom odnosu snaga koje su dovele do pada njene konkurentnosti i prestiža. Množe se katastrofičari koji sugerišu da će se ona raspasti ili bar raslojiti u više zona, da će se ukinuti evro kao moneta većine u kontinentalnoj zajednici i da će ukupno posrtanje zajednice 27 zemalja izazvati lančane drame po planeti.
Ispada da je danas najlakše kritikovati Evropu. Iako je ona i idealima i iluzijama, i prefinjenostima i surovostima bitno doprinela oblikovanju sveta čiji delovi sve češće napreduju brže od nje.
Moramo da se preispitamo, kažu njeni eksperti, čim nas ostali dostižu a, u perspektivi, neki i prestižu. U sofijskoj Kulturi tamošnji strateg i jedan od osnivača Evropskog saveta za međunarodne odnose Ivan Krastev navodi niz razloga za opadanje snage EU, među kojima je i činjenica da uobičajena solidarnost unutar nacija još nije uspostavljena u Uniji, a što pojačava oštra podela na kreditore i dužnike.
Španski sociolog Hose Marija Maravalj podseća, međutim, na rezultate istraživanja Eurobarometra prema kojima je poverenje u domaće vlasti (28 odsto) još manje nego u institucije EU (38 procenata). Objašnjenje za to nalazi u okolnosti da i vlade i opozicije rade isto jer nemaju objektivne mogućnosti da izmene išta bitno u internacionalnim neumitnostima iz kojih proizlaze teško ostvarive nacionalne obaveze.
Ali, ne treba zaboraviti napominje, posredstvom Rojtersa, predsednik uticajnog vašingtonskog Atlantskog saveta Frederik Kempe, da je EU i dalje najveća svetska ekonomija i najefektivnija snaga širenja demokratije i slobodnog tržišta, koja je u poslednje dve decenije privukla 15 novih članica, proširila domete vladavine prava i smanjila mogućnost za etničke konflikte (ne računajući one na tlu bivše SFRJ).
Madridski Pais upozorava, istovremeno, da u osporavanju EU prednjače ekstremni nacionalisti čiji zahtevi podrivaju temelje kontinentalne zajednice i korišćenjem populizma prete da u Evropski parlament, posle predstojećih izbora, ubrizgaju rekordni antievropski duh, mada niko ne predviđa da bi taj duh mogao da prevlada.
EU je i dalje respektabilna i originalna sila, sugerišu u magazinu Forin polisi britanski i nemački eksperti Mark Leonard i Hans Kundnani. Nije ni međudržavna organizacija ni superdržava, već novi model koji spaja resurse i suverenitete sa kontinentalnim tržištem, zakonodavstvom i budžetima, da bi se suprotstavio transnacionalnim opasnostima kao što su organizovani kriminal i klimatski lomovi.
A, ujedno, prevazilazi tradicionalni model balansa snaga i nemešanja u unutrašnje stvari novim modelom bezbednosti koja se ostvaruje zajedničkim delovanjem.
Najveći problem EU sličan je našem. I ona je na terazijama (kako se zove i centar Beograda) na kojima treba da se odmere doze odricanja od suvereniteta zarad šireg, kontinentalnog, objedinjavanja neophodnog da bi se kolektivno odolelo drugim ukrupnjenim konkurentima kakvi su SAD, Kina, Indija…
U tom pogledu dejstvo može da bude obostrano korisno. Da nam EU olakša da se u okviru nje proširimo, iako bismo morali da u nju uđemo suženi. A da se primenom sporazuma Beograd – Priština bar malo poveća specifična težina EU u globalnim strateškim vaganjima efikasnosti. Rešavanjem “nedovršenih poslova” za kakve važe delovi bivše SFRJ na svom terenu, EU bi dokazala i ono što je njoj najvažnije – da ni ona sama nije “nedovršeni posao”.