Hrvatska ne namerava da jednostrano povuče tužbu za genocid protiv Srbije, kako su to pred novogodišnje praznike „spinovali“ srpski mediji. Ministarka inostranih poslova Vesna Pusić je, naprosto, deklarisala želju da se radi na povlačenju tužbi, što podrazumeva strpljive pregovore i uspostavljanje poverenja između dve najveće države nastale krvavim raspadom bivše Jugoslavije. Ipak, nije reč o samo još jednoj rutinskoj političkoj izjavi.
Događaj, zapravo, ima ogroman značaj jer obostranog deklarisanja takve volje do sada nije bilo. Sada su stvoreni elementarni uslovi za početak pregovaračkog procesa, a od umešnosti „naših“ i „njihovih“ će zavisiti da li će se stvar rešavati dogovorom ili pred sudom. Međunarodni sud pravde o tužbama Beograda i Zagreba raspravlja 2013. i baviće se samo genocidom. Druge aspekte srpsko-hrvatskih odnosa naprosto će ignorisati.
A obe strane, bar sudeći prema izjavama datim u minulih desetak dana, u ovom trenutku su mnogo zainteresovanije za pitanja poput povratka izbeglica, nadoknade štete, suđenja bivšim oficirima JNA i slično, nego za dokazivanje samog genocida. Ukratko, reč je o potrebi da se reše neka važna pitanja nagomilana u proteklih dvadesetak godina, za šta su pregovori mnogo podesnija forma od sudskog procesa.
Jedan od preduslova za uspeh eventualnih pregovora o zajedničkom povlačenju tužbi jeste promena retorike i napuštanje koncepta prema kojem su za sve krivi oni drugi, s kojima sporovi mogu biti rešavani ili na bojnom polju ili pred sudom. Uostalom, takav je koncept, nasleđen iz ratnih devedesetih, i rezultirao tužbom i kontratužbom koje ni Beogradu ni Zagrebu nisu ništa donele, a kako stvari sada stoje i neće.
Izvestan optimizam uliva način na koji je Pusićeva objasnila svoju poziciju i poziciju nove hrvatske vlade u odnosu na nacionalistički ostrašćene krugove u Hrvatskoj koji insistiraju da se ostane na istom kursu, da se tužba ne povlači i da se prema Srbiji zadrži isti stav kakav je bio na snazi u vreme vlasti HDZ. “Držat ćemo se toga da smo dobili povjerenje na izborima ne zato da ljude zavaravamo, nego da im rješavamo probleme i život činimo lakšim”, rekla je ona, komentarišući kritike koje dolaze od HDZ-a.
Dakle, u prvi plan nije istakla uhodanu matricu surevnjivosti i mržnje u odnosu na najvećeg rivala na Balkanu, a one koji su do sada zagovarali takav pristup naprosto je „oduvala“, stavivši do znanja da se neće osvrtati na nacionalističku i kvazipatriotsku retoriku. Time je, zapravo, pokazala gde treba tražiti rešenje.
Za bolji život u regionu i normalizaciju odnosa od presudnog bi značaja bilo da ovakav pristup preovlada u novoj hrvatskoj vladi i da se, koliko je god to moguće, „primi“ i u drugim okolnim zemljama. Ukratko, da se političari late svog osnovnog posla – popravljanja i olakšavanja života građana, da ne lažu ljude i da ih ne ubeđuju u mitsku predstavu o veličini i dominaciji nacije koju upravo nameravaju da realizuju, samo da im se dozvoli da dođu na vlast ili da je još malo zadrže.
Ali to na ovim prostorima nije lako postići. Neće biti lako ni u Srbiji, čiji je predsednik Boris Tadić prvi napravio hrabre korake u pravcu pomirenja sa Hrvatskom. Jer, koketiranje s mitovima i nacionalistički obojenim formalnim i neformalnim centrima moći nije prekinuto njegovom inicijativom. Teško je oteti se utisku da vlasti pri donošenje važnih političkih odluka veoma pažljivo vode računa o nasleđenoj nacionalističkoj matrici, pa bi bilo dobro da se i ovde neko isprsi i, poput Pusićeve, „oduva“ populiste i nacionaliste.
Da li će se pristup koji je hrabro demonstrirala Pusićeva „primiti“ u Hrvatskoj i drugim zemljama regiona, kako će se najnoviji događaji odraziti na regionalnom, a kako na međunarodnom planu, šta treba učiniti da bi tužbe zaista bile povučene, pitanja su na koja odgovore traže sagovornici portala Novog magazina, Marko Milanović i Aleksandar Popov.