Gebelsov duh među nama

Činjenica da u sedam vodećih srpskih stranaka nisu primetili da je tekst koji su im ponudili dramski pisci Maja Pelević i Milan Marković napisao lično Josef Gebels nije povod za naročitu uzbunu. Jer, ko danas uopšte čita Gebelsa i ko može da prepozna neki njegov tekst? Ali, sve što se događalo i događa u vezi sa projektom dvoje pisaca pod nazivom „Oni žive“ upućuje na zaključak da bi stranke trebalo da za svoje funkcionere uvedu obavezno poznavanje Gebelsovog dela, kako bi znali šta je to što nikako nikada ne bi smeli da zastupaju.

Maja Pelević i Milan Marković nisu nepoznati srpskoj kulturnoj javnosti i sasvim je razumljivo što su ih sve stranke kojima su se obratili dočekale raširenih ruku, verujući da su dobili važne članove. Ono što zabrinjava je činjenica da im je kao „legitimacija“ za status u svakoj od tih partija poslužio jedan potpuno isprazan tekst u kome nema praktično ničega osim „jakih reči“, verbalne odlučnosti i pohvale lideru svake od stranaka. Praznina tog teksta pokazala se kao neka vrsta mere kapaciteta srpske političke scene, na kojoj je politički marketing postao sadržaj sam po sebi.

Što se tiče samog Gebelsa, važno je znati da je on bio veliki majstor za političke kampanje i obmanjivanje javnosti. Zavodljiva ispraznost njegovih tekstova i javnih nastupa bitno je doprinela učvršćivanju režima koji je doveo do najvećeg pokolja u istoriji čovečanstva. Eksperiment dvoje pisaca pokazuje da ta zavodljivost nije nešto što definitivno pripada prošlosti. Ona i te kako funkcioniše u modernoj Srbiji, a verovatno bi funkcionisala i u nekim drugim zemljama.

Pokazalo se, takođe, da unutar praktično svih stranaka vlada atmosfera u kojoj se politička delatnost svodi na PR, da je sadržaj u drugom planu i da je, zapravo, najvažnije kako će ono što se kaže zvučati u javnosti. Postaje sve nebitnije da li je nešto laž ili istina, a sve bitnije da li se može u medijima predstaviti kao istina. Takav pristup vlada i u onim delovima stranačkih struktura koje se bave kulturom, dakle oblašću u kojoj bi sadržaj trebalo da bude od prvorazrednog značaja.

Političke stranke u koje su se učlanili Maja Pelević i Milan Marković su centri u kojima se donose sve važne odluke, ili će to postati ako se domognu vlasti. Gebelsov tekst je, dakle, dao odličan rezultat u samom srcu političke i ekonomske moći, na mestima sa kojih se odlučujuće utiče na ekonomski i politički život i na kojima se kroje kadrovska rešenja, kako u kulturi, tako i u drugim oblastima. Uostalom, mladim piscima su odmah ponuđena rukovodeća mesta u pozorištima, iako partije za to nemaju nikakva formalna ovlaštenja.

Bilo bi, naravno, pogrešno na osnovu projekta „Oni žive“ zaključiti da je Srbija zagazila u nacizam, ali bi bilo još pogrešnije ignorisati krajnje uznemirujuće rezultate tog projekta. Jer, društveni pakao počinje prazninom, odsustvom sadržaja i ozbiljnog traganja za suštinskim odgovorima. A povodom ovog projekta upravo se to dogodilo, i to u sedam slučajeva, u sedam stranaka koje će, možda i decenijama, u različitim koalicionim kombinacijama, činiti vlast i odlučivati o budućnosti Srbije.

Mladi, talentovani i hrabri pisci su realizovali uspešan projekat i ukazali na jedan veoma ozbiljan i dubok problem na koji se u odgovarajućoj meri ne osvrću ni politička ni intelektualna elita. Njihov eksperiment neće „naterati“ ljude koji vode političke stranke da na politiku prestanu da gledaju prvenstveno kao na veštinu javnog nastupa, ali bi mogao da ih ponuka da se ozbiljno i duboko zamisle nad onim što se dogodilo.

Neko će možda reći da je prevashodno reč o bezobrazluku dvoje mladih ljudi koji su projekat osmislili kako bi „izblamirali“ vodeće političke partije i tako postali popularni. One zaista jesu izblamirane, ali to su učinile same sebi, pokazavši da pate od hroničnog neznanja i da nisu sposobne da na odgovarajući način prepoznaju prave vrednosti. Uostalom, Maja Pelević i Milan Marković nikoga nisu prevarili, oni se nisu lažno predstavljali. Plasiravši projekat srpskoj javnosti, postigli su jednu važnu pobedu nad Gebelsovim „modelom“ javnog opštenja.

O posledicama i poukama projekta „Oni žive“ za portal Novog magazina pišu i govore direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće „Clio“ Zoran Hamović i profesor na Fakulteta za medije i kulturu Stanko Crnobrnja.