Ako način na koji je srpski premijer formulisao stav u odnosu na zahteve koji se tiču Parade ponosa može da se pripiše njegovoj sklonosti da sve kaže „narodski“, ponavljanje floskule da ta manifestacija ugrožava bezbednost ne može. Jer, ovde nije reč o tome šta ko misli o nečijoj seksualnoj orijentaciji, nego o tome da li je država, za koju političari vole da kažu da je najjača, zaista može da obezbedi zakonom zagarantovana prava svim svojim građanima.
Dačić je isti pristup imao prošle godine, kada je bio samo ministar unutrašnjih poslova. Posledica njegovog stava bila je da je Parada ponosa otkazana i da su ubedljivu pobedu odneli huligani i političke grupacije koje se kunu da nisu za nasilje, a u praksi ga itekako podstiču. Ove godine to čini u svojstvu ministra u nutrasšnjih polova i u svojstvu premijera, čime dodatno urušava kredibilitet države. A izem ti državu koja nije u stanju da obezbedi skup nekoliko stitina ili nekoliko hiljada građana.
Susretali smo se mi sa sličnim stvarima i u drugim oblastima, uključujući i one koje obično opisujemo kao deo „vitalnog nacionalnog interesa“. Doskoro se, na primer, govorilo kako prihvatanje fusnote i drugi ustupci na Kosovo vode u haos i sukobe, nicale su barikade a isti ovi koji se protive paradi ponosa pozivali su da se ide na Kosovo. Pade fusnota i nikom ništa. Hrabre navijačke horde ipak bi pre da se mlate po Beogradu, pogotovo ako vide da premijer nije rad da im pruži otpor.
Sad nekako ispade da „srce Srbije“ ipak nije Kosovo, nego otpor Paradi ponosa – Kosovo damo, Paradu ponosa ne damo. Otpor slobodnom izražavanju volje LGBT populacije bi, sa tog stanovišta, mogao da dobija epitet poslednje linije odbrane srpstva. Ako prihvatimo sve uslove vladajuće nemačke partije koji se tiču Kosova, a koje smo doskoro tvrdo odbijali, neće biti problema. Ali, ako podlegnemo „domaćim izdajnicima ispravnih seksualnih orijentacija“, propadosmo.
I na kraju jedno pitanje: da li su radikalno raspoložene grupe i političke organizacije same shvatile da moramo da popustimo u odnosu na Kosovo, pa su ostale mirne nakon pada fusnote, ili su država i njene službe našle načina da im to nekako objasne? Ako je odgovor „da“, onda sledi pitanje – a zašto se to isto ne učini i u odnosu na Paradu ponosa? Ako je odgovor „ne“, sam po sebi se nameće zaključak da te grupe i organizacije jesu moćnije od države.