Francuzi rado skaču na glavu

No, pođimo redom. Narečeni policajac kaže da je bio u prizemlju garaže na Obilićevom vencu, video mladića koji skače sa platoa na stepenice i “napominje” da u trenutku skoka pored Tatona nikoga nije bilo. Ko poznaje teren zna da odozdo, sa dna stepenica, odnosno sa mesta na koje je pao Taton (a Dragan C. kaže da je pao pored njega), i nije moguće videti šta se događa na vrhu, odnosno na platou, nego samo do njegovog ruba.

No, uzmimo da penzionisani policajac ima moć da nekako zakrivi pogled i zaviri i malo iza ivice platoa, ali je teško poverovati da ima pogled supermena i da vidi šta se događa 10 ili 20 metara “po dubini”, odnosno u pravcu kafića na Obilićevom vencu. A tamo je, naravno, grupa finih momaka mogla do mile volje da mlati Tatona, a on je mogao da potrči prema ivici platoa i skoči, misleći da će se tako spasiti, čime bi takođe skrivili njegovu smrt.

Ali, ovo su samo tehnički detalji koji već na samom startu ukazuju na moguću klimavost cele priče čiji je cilj proglašenje osuđenih za ubistvo potpuno nevinim. Mnogo je važnije to što je penzionisani policajac tvrdio da su inspektori koji su vodili slučaj od njega tražili da promeni izjavu i kaže da je Taton bačen, na šta on nije pristao. To bi značilo da je država svesno radila protiv svojih građana, što bi zahtevalo otvaranje istrage protiv tadašnjih čelnika.

Ministar policije Ivica Dačić odmah je zatražio da se provere navodi penzionisanog policajca. Ovde vredi napomenuti da je Dačić bio ministar i u prethodnom mandatu, dakle dok je vođen postupak u vezi sa ubistvom Tatona.

Otuda se postavlja pitanje da li je moguće da su policijski inspektori do te mere lažirali istragu u slučaju koji je imao međunarodni značaj i koji mesecima i godinama nije silazio sa naslovnih strana, a da ni ministar i unutrašnja policijska kontrola o tome nemaju pojma.

Moguće je, naravno, jer je u Srbiji u poslednje vreme nekako sve postalo moguće, ali se onda ne može izbeći ni sledeće pitanje – garantuje li Dačić u novom mandatu da se ovakve stvari neće ponavljati. Neizbežno je i pitanje postoji li odgovornost ministra za tako veliku blamažu u tako značajnom slučaju koji može da utiče i na međunarodni kredibilitet Srbije.

Nije, naravno, slučajno ni to što se priča o suđenju za ubistvo Tatona ponovo “otvara” posle promene vlasti u Srbiji. Biće da moćne nasilne grupe koje su i u minule tri godine preko medija i na druge načine vršile snažan pritisak na javnost procenjuju da su se stekli “društveno-politički uslovi” da ponovo pokušaju da nametnu svoje viđenje pravde.

Možda će se uskoro na isti način “otvarati” i drugi slučajevi, od ubistava novinara pa do atentata na premijera Zorana Đinđića. Možda će se tvrditi da su i Đinđić i, recimo, Ćuruvija, zapravo izvršili samoubistvo. Dokle će se s time stići zavisiće od poteza koje budu vukle vlasti, a naročito sudstvo, u permanentnoj reformi.