U starijem kamenom dobu čovek je u potrazi za hranom prevaljivao velike razdaljine i periode obilja i nestašice hrane. Razvijen je tzv. štedljivi gen, koji je upravljao snabdevanjem čovekovog organizma neophodnim hranljivim sastojcima (osim skoro svih vitamina i minerala). Štedljivi gen se kao naš hardver održao sve do danas, ali je čovek, menjajući svoj softver (način ishrane), utabao put ka planetarnoj epidemiji gojaznosti zajedno s njenim posledicama. Štedljivi gen i danas skladišti višak unetih masti i šećera koji bi trebalo da se potroše tokom kretanja.
Dugotrajno sedenje i fizička neaktivnost odgovorni su za izbijanje tihe i uporne epidemije gojaznosti, jedne od karakteristika modernog načina života. Poslednjih 30-50 godina stanovništvo u praktično svim zemljama postaje sve gojaznije i sve lenjije. Sedelačka ili, elegantnije rečeno, sedentarna aktivnost, udružena s hiperkalorijskom ishranom, odgovorna je za nastanak velikog broja oboljenja povezanih s metaboličkim i kardiovaskularnim disfunkcijama, kao što je prethodno pomenuta gojaznost, dijabetes tipa 2 i metabolički sindrom. Poznato je da fizička neaktivnost dovodi do nagomilavanja masnog tkiva i posledične aktivacije mreže zapaljenjskih puteva, što dovodi do razvoja patoloških poremećaja kao što su insulinska rezistencija i ateroskleroza, tačnije grupe oboljenja poznatih kao “bolesti fizičke neaktivnosti”.
Ozbiljne zdravstvene posledice fizičke neaktivnosti dodatno komplikuje, bolje rečeno upotpunjuje, stalna i laka dostupnost i raspoloživost velike količine hrane. Ovaj kulinarsko-hedonistički način života s minimumom fizičke aktivnosti stigao je prebrzo da bi čovekov genom mogao da se adaptira. Danas se preporučuje dnevna “porcija” kretanja od 5.000 koraka.
S poboljšanjem socio-ekonomskog statusa, ranije pothranjeno stanovništvo, po nepisanom pravilu, počinje nezdravo da se hrani: u svakodnevnoj ishrani povećan je udeo ugljenih hidrata i masti, nauštrb belančevina, vitamina i minerala. Poslednjih 30 godina prosečan energetski dnevni unos u skoro svim delovima sveta povećao se više od 160 odsto. Povećanje energetskog unosa se najvećim delom zasniva na porastu udela biljnih masti (30 odsto) i rafinisanog šećera u svakodnevnoj ishrani. Doživeli smo da se u engleskom jeziku pojavi nova, zastrašujuća kovanica: globesity (global + obesity gojaznost).
Sedalačka civilizacija otpočinje s prvim prehrambenim usevima i pripitomljavanjem životinja. Ranijim pronalaskom vatre utrt je put uništavanju vitamina tokom termičke obrade hrane, a ljudima se postepeno skraćuju vilične kosti usled manje potrebe za žvakanjem gotove hrane. Javljaju se i bolesti poljoprivrede kao što celijakija, beriberi i pelagra. S povećanom potrošnjom fosilnih goriva, potpunim umrežavanjem i nepravilnom ishranom postajemo sve više društva prerane smrti, posledice hroničnih nezaraznih bolesti (kardiovaskularna oboljenja, dijabetes, rak, bolesti disajnih puteva i dr.). Napredak i modernizacija privrede i života u skoro svim epohama imaju jedno zajedničko negativno dostignuće – dalji razvoj društava sa sedelačkim načinom života u kojem je porast telesne mase srazmeran modernizaciji privrede i promenama načina života.
Postoji velika međusobna isprepletenost velikog broja uzročnika i mehanizama nastanka hroničnih bolesti i promena u spoljašnoj sredini, kao što su klimatske promene, gubitak bioraznolikosti, smanjenje rezervi vode za piće, krčenje tropskih šuma, prekomeran ulov ribe, acidifikacija (zakiseljavanje) okeana, uništavanje/prenamena plodnog zemljišta, povećan tempo urbanizacije, zagađenje vazduha, vodnih izvorišta i neodgovarajuća proizvodnja i odlaganje toksičnih hemikalija.
Postali smo društvo(a) u kojem se mnogo više pominju izazovne čari gurmanskog uživanja nego posledice dramatičnog smanjenja ili gubitka oprašivača (pčele). Oprašivanje insektima je važan oblik reprodukcije više od 35 odsto godišnje svetske proizvodnje hrane. Najmanje 87 glavnih vrsta prehrambenih useva i do 40 odsto snabdevenosti svetskog tržišta mikronutrijentima kao što su proretinoidni karotenoidi, odnosno vitamin A, zavise od oprašivanja insektima. Broj oprašivača opada u mnogim delovima sveta najverovatnije zbog gubitka staništa, upotrebe pesticida i zaraze parazitima.
Gubitak oprašivača može smanjiti količinu voća, povrća, orašastih plodova i semena u ishrani i dovesti do bolesti deficita vitamina i minerala. Danas, kada je naša planeta zahvaljujući internetu postala globalno selo, mnogi kao da su zaboravili na problem nepravilne ishrane. Dok ogroman broj ljudi gladuje, umire od ili zbog gladi, na drugim krajevima sveta postoji populacija gojaznih koja preobilnom ishranom skraćuje svoj životni vek. Sa druge strane, samo zbog nedostatka vitamina A više od pola miliona dece sveta ostaje slepo.
Televizijski programi su prepuni tok-šou emisija s neizostavnim kuhinjama i prezentacijom kuvarskih vragolija selebritija i nasmešeno mljackavih voditelja. U takvim emisijama praktikuje se kulinarski populizam pod geslom očuvanja tradicionalnih jela kao neotuđivog dela nacionalnog bića i ponosa, kao nekad za beli pirinač na Dalekom istoku.
Razmišlja li neko uopšte da su to većinom težačka jela, za one populacione grupe čiji je svakodnevni težak fizički rad zahtevao “jaku hranu”. Hoćemo li i dalje negovati paradoks nekretanja i konzumiranja ogromnog viška neutrošenih kalorija u ime očuvanja preživele ishrane naših, fizički aktivnih predaka? I dalje ćemo, u ime očuvanja nekadašnje ruralne kulture ishrane, povećavati snagu delovanja štedljivog gena i time sačuvati jedno od istaknutijih mesta u Evropi po učestalosti bolesti srca i krvnih sudova? Ozbiljnost situacije nameće ideju formiranja (kako god to zvučalo) Kriznog štaba za prevenciju gojaznosti celog stanovništva Srbije jer bez dugoročno ciljanog programa nema nam oporavka od posledica nezdrave ishrane.
BIOGRAFIJA
Dušan Obradović je diplomirao na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu, na kojem je magistrirao i specijalizirao Medicinsku biohemiju. U profesionalnom radu na Institutu za bromatologiju Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, Odeljenju za higijenu ishrane u Zavodu za zaštitu zdravlja Republike Srbije (Batut) i farmaceutskoj kompaniji Galenika, najviše je bio kao i danas, posvećen različitim aspektima problematike vitamina, ostalih mikronutrijenata i njihovih interakcija s lekovima. Kao autor i koautor zastupljen je u više desetina radova i dve stručne knjige. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Grupacije proizvođača, uvoznika i distributera dijetetskih suplemenata u PKS.