Srbija se, za razliku od dosadašnjih pregovora i raznih predloga koji su stizali iz međunarodne zajednice, suočava s predlogom koji, pored zemalja koje su već priznale nezavisnost Kosova, podržavaju i sve druge zemlje EU, kao i SAD.
Kada se diplomate najuticajnijih država toliko potrude kako bi imali zajednički i jedinstven stav, očekivano je da sa mnogo većim kredibilitetom nastupaju prema pregovaračkim stranama i odlučnošću da se problem reši. To se najviše ogleda u činjenici da je eksplicitno rečeno da će, ukoliko neka strana odbije plan, trpeti posledice.
Svi znamo da je Srbija potpuno ekonomski zavisna od Evropske unije, a perspektiva naše privrede je sumorna ukoliko dođe do bilo kakvog poremećaja u tim odnosima. Svedoci smo da pojedini nesavesni analitičari i neodgovorni političari pokušavaju da u našoj javnosti predstave potencijalne posledice kao onemogućavanje putovanja ili šopinga. Međutim, to je banalizacija svega onoga što građanima može da se desi, a što bi bila potpuna devastacija životnog standarda svakog stanovnika Srbije.
Iako pojedini zvaničnici zemalja EU demantuju da je Srbija ucenjena, ipak niko nije demantovao da ćemo se suočiti s posledicama koje bi ovoga puta bile tragične. Zaustavljanje evropskog puta podrazumevalo bi prekid dotoka novca koji Srbija kroz donacije dobija od EU, sa druge strane sve češće se pominje mogućnost vraćanja viznog režima, što bi imalo negativne posledice kako po privredne aktivnosti tako i po strane investicije koje su motor srpske privrede. U međunarodnoj politici su mnoge relacije jednostavne; ukoliko donesemo odluku da se samoizolujemo, to će se izvesno desiti na najgori mogući način po nas.
Usaglašeni stav međunarodne zajednice, u javnosti poznatiji kao francusko-nemački predlog, predstavlja rešenje koje nije idealno ni za Beograd ni za Prištinu. U kontekstu aktuelnog najvećeg rata u Evropi od 1945. i ruske ratne propagande čiji mediji najavljuju nastavak sukoba u regionu Zapadnog Balkana, razumljiv je sve veći nedostatak tolerancije Zapada, koji više ne blefira. Iako je pred celom zemljom težak zadatak, jedino ispravno rešenje je nastavak dijaloga i prihvatanje sporazuma koji spasava i građane i državu od ambisa pred kojim se nalazimo.
Bez obzira na visok nivo nepoverenja između Beograda i Prištine, Srbija se mora opredeliti za perspektivu regionalnog mira i stabilnosti, a ne za nastavak serije incidenata koji su uzrokovani jednostranim i neodgovornim potezima Aljbina Kurtija. Od početka ruske invazije na Ukrajinu Priština kontinuirano urušava minimum poverenja koje bi trebalo da kreira, bar sa Srbima koji žive na Kosovu, čime podiže tenzije do te mere da smo nedavno bili na korak do oružanog sukoba. Iako su Kurtijeva retorika i lobiranje njegovog režima usmereni prema Zapadu kako bi pokazali demokratski legitimitet, odluke kojima se kreira netrpeljivost i animozitet prema srpskom stanovništvu praktično su svakodnevne. I to nije slučajnost; to je deo plana po kojem bi Srbija trebalo da bude faktor nestabilnosti kojeg bi čitav zapadni svet osudio, a samim tim i dao još veću podršku vlastima u Prištini.
LEGITIMETET BRISELSKOG SPORAZUMA
Srećom po nas, toga su sada svesne i diplomate Zapada, koje sve manje pronalaze pouzdanog sagovornika u Kurtiju. Čak ni nepredvidljivo ponašanje Kurtija ne bi predstavljalo prepreku za razgovore i eventualne sporazume kada bi on poštovao bar ono što je pre deset godina potpisano i čiji žirant je EU. Međutim, Kurti smatra da mu je politički profitabilnije da održava tenzije i usmerava pažnju javnosti na virtuelni srpski hegemonizam i ruski imperijalizam nego da rešava nagomilane probleme kosovskog društva.
Sva razlika pristupa Beograda i Prištine procesu normalizacije vidi se kroz legitimitet Briselskog sporazuma, koji je srpska strana potpisala i dosledno sprovodi bez obzira na odijum desno orijentisanih političara i konzervativnih konfesionalnih krugova. Za razliku od doslednosti Beograda, Kurti zloupotrebljava međunarodno potpisani sporazum i koristi ga samo kad njemu odgovara. Pozivajući se na odluke Ustavnog suda Kosova i naglašavajući nemogućnost formiranja Zajednice srpskih opština (ZSO) zbog etničkih kriterijuma, on obesmišljava pregovarački proces i diskredituje sve medijatore koji su i garanti potpisanih sporazuma.
Bez obzira na to što je čak i pravnim laicima jasno da međunarodno potpisani politički sporazumi imaju hijerarhijski veći legitimitet od pravnih odluka Ustavnog suda, Kurti odbija da postupa i po odluci Ustavnog suda kada mu ona ne odgovara, kao u slučaju uknjižbe zemlje od 24 hektara koja pripada manastiru Visoki Dečani. Sa druge strane, iz Prištine stižu poruke da bi oni omogućili formiranje ZSO, ali nakon finalnog dogovora kojim bi Srbija priznala Kosovo. Postavlja se pitanje, ukoliko je Kurti ozbiljan i toliko posvećen poštovanju svog Ustava, kako bi nakon sporazuma mogao da krši Ustav, a sada ne može!? Dakle, radi se samo o manipulaciji i kupovini vremena koje mu je značajno ako se ima u vidu da mu je kredibilitet u međunarodnoj javnosti urušen, a koje bi bilo idealno da povrati nekim novim incidentom za koji bi optužio Srbiju.
Podsetiću, u slučaju Briselskog sporazuma Kurti insistira na doslednom poštovanju odluke Ustavnog suda iako je sam sporazum ratifikovan u Skupštini Kosova 2013. Pored toga, Nacionalnim programom za sprovođenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju od 2020. do 2024. godine, koji je kosovska vlada usvojila, a skupština ratifikovala 2015, predviđena je primena svih obaveza proisteklih iz Briselskog sporazuma, uključujući i onu o formiranju ZSO. Kreirajući kontinuitet kriza, Kurti izbegava međunarodne obaveze i održava obećanje svojim biračima o neprihvatljivosti konstituisanja ZSO. Ohrabrujuće je da sve informacije upućuju da idemo u pravcu postepenog rešavanja problema jer su čak i medijatori izašli iz diplomatske retorike i insistiraju na ispunjenju svih obaveza iz Briselskog sporazuma. Nakon toga, put ka daljoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine mogao bi biti otvoren.
Za to vreme u Srbiji političke zamerke ovom sporazumu očigledno se svode na lični odnos prema predsedniku Vučiću, kroz koji pojedini politički autsajderi vide svoju šansu. Očigledno je da mnogima nije jasno da se ne pregovara o statusu Vučića ili o odnosu EU i SAD prema njemu već se pregovara o perspektivi svakog građanina Srbije i o tome hoćemo li biti izolovani i marginalizovani od ostatka moderne Evrope. Katastrofalnu strategiju imaju političke stranke i pokreti koje se deklarativno zalažu za EU, a sada su najglasniji u kritici sporazuma jer u takvom šibicarenju s nacionalnim interesima vide prostor za rast u biračkom telu. Svako ko je pažljivo slušao govornike na zasedanju Skupštine mogao je da primeti minimum dve stvari, a to je potpuni deficit političkih ideja i apsolutnu neodgovornost prema budućnosti kako građana tako i države.
DESTRUKCIJA
Poslanici kao loši profesori istorije utrkivali su se u znanju iz prošlosti, a da se gotovo niko nije posvetio sadašnjosti ili budućnosti. Lider jedne opoziciono populističko destruktivne grupacije nam poručuje da u slučaju sporazuma nije važno šta je rešenje već šta nije rešenje. Nekada su lideri bili političari koji su nudili rešenja, danas svaki građanin zna s kakvim problemima se suočava i šta za njega nisu rešenja. Definitivno se oseća kriza lideršipa, ali to očigledno nije problem samo u Srbiji.
Nažalost, u Srbiji ne postoje desno orijentisane stranke posvećene vitalnim interesima Srbije, a bojim se ni radikalno leve partije jer se sve do jedne ponašaju kao ispostave najmračnijih političkih katakombi Moskve i nijedna od njih ne razume pravo značenje patriotizma. Od početka ruske agresije retko ste mogli čuti bilo kojeg opozicionog političara da kritikuje brutalnost ruske vojske i brani suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine. Od takvih primaoca naloga može se očekivati da će pokušati da kroz demonstracije destabilizuju Srbiju, zaustave dalji put ka EU i po mogućstvu da nas okrenu ka raspaloj Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), iz koje beže stalne članice. Međutim, svaki odgovorni političar pre svega mora imati na umu da je ovo sporazum za budućnost, te da smo u prošlosti razmatrali razna rešenja i da smo tu gde smo jer nismo razumeli globalne geostrateške političke tokove.
Autor je osnivač i predsednik Saveta za strateške politike