Nominalno, iz godine u godinu ta su izdvajanja rasla jer je i budžet bio u stalnom usponu, čime je moglo da se manipuliše, da se tako htelo. Ali nije. Jer, kultura nije izborna tema. Nema značaj penzija, plata, cena…
I najnoviji podaci ostaće zabeleženi kao više nego sumorni – budžet za kulturu 2026. je nešto malo iznad 0,6 odsto, a njegov nominalni rast u odnosu na 2025. još je mizerniji, ispod pola procenta.
Ali, nije samo novac iz budžeta problem. Više od toga je način na koji se on (ne) deli, ili da budemo bezobrazniji, kome leži na račun. Na ceni su „dvorski poslušnici“, a oni koji se usude da „crno proglase crnim“, bivaju šikanirani, otpuštani, lepe im se etikete „narodnih neprijatelja i stranih plaćenika“… Prethodna godina, u tom kontekstu, pokazala je da autoritarna, korupcijom „pojedena“ vlast, svaku ideju o kreativnosti i slobodnom mišljenju kažnjava, proglašava antidržavnom (Veliki brat vas posmatra, ocenjuje, i presuđuje).
Naravno da takvo manipulativno vlastodržačko ponašanje u jednom momentu mora da probudi otpor, od koga nikad nije daleko i samoorganizovanje. Kad „kuknjava potroši sve suze“ ljudi skloni muzama umetnosti kreću u odbranu kulturnih vrednosti, i uz mnogo entuzijazma, dobrovoljno, bez novca, sa vrlo malo resursa, i mnogo energije, suprotstavljaju se ružnoći lepotom, a zlu dobrotom. Tako dolazimo do kraja prošle, po svemu sudeći, godine koju po mnogo čemu treba zaboraviti, ali i zapamtiti, jer je iznedrila iskru koja je osvetlila sivilo i podstakla novi oblik kreativnog delovanja.
Gotovo pa jubilarno, 59. izdanje Bitefa, najvećeg ovdašnjeg i najstarijeg međunarodnog pozorišnog festivala, (institucionalno) nije održano 2025. Pogrešne i nestručne odluke, drastično smanjenje budžeta, proterivanje funkcije umetničkog direktora i otvorena cenzura programa, čime je pokušano da se ova tradicionalno slobodarska manifestacija ućutka, diskvalifikovala je njenog osnivača – (sadašnju) gradsku vlast. Zamenio ga je (neinstitucionalni) ne:Bitef, održan sloganom Bitef je tamo gde se okupimo. Tako i bi, tamo gde se okupila neformalna grupa građana koju su činili umetnice i umetnici, radnici i radnice u kulturi, organizovali su igranje predstava, tribine i projekcije, sve sa stranim i domaćim autorima, i sve besplatno.
„Pametniji ne popušta, pametniji se organizuje – lekcija je koju smo naučili iz studentskog pokreta… Burno reagujući na cenzuru Bitefa odlučili smo da ne pristanemo na brisanje važne istorije i živog nasleđa kritičkog pozorišta. Ne:Bitef je istovremeno ne cenzuri i ne-institucionalni, nezavisni Bitef – nastavak festivala koji pripada zajednici, a ne bilo kom sekretarijatu, odboru ili vladi“, poručeno je, između ostalog, u programskom tekstu koji je pratio to izdanje ne:Bitefa.
Ne:Bitef je na FDU zvanično otvorila koprodukcija Bečkog festivala i Festivala u Avinjonu „o sistemu koji omogućava da porodično nasilje prođe nezapaženo“ – Proces Peliko autora Mila Raua (režija) i Servana Deklea (dramaturgija). Beogradski Proces izvelo je tridesetak lokalnih glumaca i glumica i kulturnih radnica i radnika i aktivista i aktivistkinja… pod budnim okom švajcarskog reditelja Milo Rau, koji je, osim što je bio inicijator ove kampanje, bio i „trn u oku“ ovdašnje vlasti, čije mu „Ministarstvo istine“ (da parafraziramo 1984) nikad nije oprostilo govor na otvaranju 58. Bitefa održanog 2024. godine.