A na tom putu čekali su ih ljudi u suzama (radosnicama) i s ponudama, sve od Zemuna preko Inđije i dve Pazove, Sremskih Karlovaca do Varadinskog mosta, gde su sa svojim domaćinima razmenili zastave gradova i univerziteta, a onda, nakon prepešačenih 80 kilometara, ušli u srpsku Atinu noseći 15 venaca sa belim ružama za 15 izgubljenih života.
I sve ovo vreme marširaju studenti, zarazivši u međuvremenu i svoje roditelje (i njihove roditelje), i profesore, i buduće studente, i njihove (hrabrije) učitelje, istim tim snom u kojem se neutrališe strah i budi empatija i zajedništvo. Uprkos upornim ispadima, u najmanju ruku, psihopata (čitaj: daltonisti za ljudska osećanja i društvene moralne vrednosti), koji su pokušavali da ih gaze na ulici, tuku bejzbol palicama i štanglama nazivajući ih stranim plaćenicima i politikantima.
A marš slobode, kako će ga prihvatiti mediji, kojima glavni urednik nije „najbolji student Pravnog fakulteta“ i građani neispranih mozgova, srušio je uobičajenu scenografiju srpskog društvenopolitičkog bitisanja poslednjih decenija. Bez uterivanja u autobuse za nigdinu, bez dnevnica, bez sendviča, bez podrške nekome-ko-rešava-sve-naše-probleme, zapravo ignorisanjem njegovog svetog rata protiv Ustava. To zajedništvo u tumačenju sopstvene i sudbine sveta izrodilo je još jednu, donedavno nezamislivu stvar u ovdašnjoj kulturološkoj sferi i svesti – ne ostavljaj đubre za sobom.
Hoće li, konačno, studenti i ostali dovršiti taj marš i dosanjati san o slobodi. Istorijski primeri kažu da je to moguće, ali da zahteva vreme. Gotovo stotinu dana u protestu kaže da se vremena ima i da njegov protok nagriza diktaturu, i to nedvosmisleno potvrđuju, još uvek, pomeranja na kašičicu – procesuiraju se, kako god, napadači na protestante; dokumentacija o Železničkoj stanici iako sa prefiksom nastaviće se, isplivava. Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu pokrenulo je istragu o korupciji u vezi s rekonstrukcijom nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu „usled velikog interesovanja javnosti“; pa ljudi, i Vlada je pala…
Uostalom, i Martinu Luteru Kingu je trebalo vreme i video je početke ostvarenja svog sna pre nego što su ga mučki ubili 1968, pet godina nakon što je tokom čuvenog Marša na Vašington za posao i slobodu, 28. avgusta 1963. u glavnom gradu SAD izgovorio čuveno „Imam san (I Have a Dream)“ pred Linkolnovim memorijalom i oko 250.000 ljudi. U tom govoru pozvao je na rasnu jednakost i zaustavljanje diskriminacije.
I ženama je trebalo tri godine da započne ostvarivanje sna o kraćem radnom vremenu, većoj plati i pravu glasa, što je posejano šetnjom 15.000 žena Njujorkom 1908, a pravo na organizovanje Međunarodnog dana žena prvi put stiglo 1911, najpre i u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj.
Vremena, dakle, za istresanje političke i društvene žabokrečine ima i mora ga biti. Definitivno.