Ovih dana studenti širom Srbije (opet) protestuju (setimo se 1996/97) i blokiraju fakultete u univerzitetskim centrima – Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, sada nezadovoljni ponašanjem nadležnih organa i vlasti posle tragedije 1. novembra u Novom Sadu, kada je zbog pada nadstrešnice Železničke stanice poginulo 15 ljudi, a dvoje se još bori za život.
I, tako, nakon više od pola stoleća, studenti su ponovo u situaciji da „udare glavom u zid“ i preuzmu ulogu „slamčice spasa“, sudeći, bar, po transparentima koje viđamo ovih dana na različitim blokadama širom Srbije. Podsetimo, sada studenti traže objavljivanje dokumentacije o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu, odbacivanje optužbi protiv uhapšenih i privedenih demonstranata, otkrivanje odgovornih za napad na studente Fakulteta dramskih umetnosti, kao i povećanje sredstava za državne fakultete.
Studentske proteste 1968, koji su se dogodili od 2. do 9. juna, prekinuo je Josip Broz Tito svojim čuvenim govorom, u Dnevniku Televizije Beograd emitovanom 9. juna, koji se i danas pamti po neizgovorenoj rečenici „Studenti su u pravu“, koja je proizašla iz saglasja sa akademcima. Studenti su tada, između ostalog, tražili demokratizaciju društva, ukidanje birokratskih privilegija i rešavanje ekonomskih pitanja, a pre svega nezaposlenosti. Zahteve su dopunili i time da niko ne odgovara za učešće u demonstracijama i da zbog prebijanja studenata budu smenjeni gradski, savezni i republički policijski šefovi jer su „na mirne studente krenuli brutalnom silom“.
„Veliki broj, 90 procenata studenata je poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa… Mi smo njih ostavili same. Tu svoju grešku mi sagledavamo. I mi smo je utvrdili na današnjoj sednici“, reći će Tito. Tako je, kako su kasnije sami učesnici rekli, manevrom i demagoškom bravurom okončao jednonedeljne studentske demonstracije koje su po prvi put „udarile na sistem“ i uzdrmale socijalističku Jugoslaviju. Ipak, većina studenata je posle obraćanja bila zadovoljna, u centru Beograda igralo se Kozaračko kolo i pored onih koji su smatrali da su nasamareni. Usledila je odmazda nad najviđenijim šezdesetosmašima – oduzimani su im pasoši, izbacivani su sa fakulteta, neki su hapšeni, a studentski zahtevi zbog kojih je Beograd stao na nedelju dana, pali su u zaborav.
Elem, za razliku od tadašnjeg predsednika SFRJ, današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić smatra da studenti koji organizuju proteste, treba da prestanu da se između sebe svađaju i biju oko novca, koji dobijaju „malo spolja, malo iznutra“, zarad rušenja vlasti, a njegov sramni komentar emitovaće i udarni Dnevniku (sada) RTS. A tabloidni Vučićevi poslušnici utrkivaće se u konstruisanju epiteta „oholi i osioni“, „ustaše“, „šačica zgubidana“…
Pa gospodo, i vi na vlasti i svi ostali kojima je prekipelo, je li vreme da ponovo „budemo (ne)realni i tražimo (ne)moguće“?! Da postanemo ljudi.