Da građani Srbije žive u stanju potpune pravne nesigurnosti svima nam je odavno jasno. No, onog trenutka kada u medijima saznamo za neki primer destrukcije čoveka, njegovih prava i imovine, nekada u ekstremnim slučajevima i života, to nas ne iznenadi. Iznenadi nas tek onda kada se to nama lično desi, kada na nekom primeru vidimo da je „mečka zaigrala i pred našim vratima“.
Upravo to se dogodilo autoru ovog teksta, koji dan nakon što je jagodinski slučaj disproporcionalne prodaje stana, koji je inicirao javni izvršitelj protiv tzv. izvršnog dužnika, dospeo u javnost. U Jagodini je stan jednog izvršnog dužnika od 66 kvadratnih metara procenjen na nešto više od 35.000 evra i prodat kako bi se namirili dugovi izvršnog dužnika za samo 17.500 evra, dok se u medijima prvobitno pojavila informacija da je prodat za svega 6.000 evra.
Ovaj slučaj je svakako primer pravne brutalnosti, lošeg zakonskog regulisanja visine prodaje radi namirenja duga izvršnog dužnika (polovina procenjene vrednosti nekretnine odnosno imovine). Stan je prodat budzašto, verovatno u dogovoru javnog izvršitelja, suda i kupca, a jedan čovek ili jedna porodica ostali su bez krova nad glavom.
Sramota srpskog pravnog sistema i sistema kojim je uvedeno vršenje javnih ovlašćenja javnih izvršitelja putem Zakona o izvršenju i obezbeđenju još 2015. godine. Ovim je propisom ostavljena mogućnost da se negira stvarna vrednost nečije imovine, da se neki mali dug pretvori u neverovatno veliki i nenaplativi dug i da se na jeftin način, praktično pljačkom, ali legalizovanom stekne nečija imovina.
SUĐENJE BEZ KRIVCA
Autoru ovog teksta prošlog meseca dogodio se zanimljiv kafkijanski pravni slučaj, doduše značajno manje vrednosti, zbog kazne za parkiranje koju je napisao parking servis jednog većeg grada u unutrašnjosti zemlje. Tu kaznu za parkiranje nikada nisam video, kao što nisam znao da je pokrenut prekršajni postupak, da je sud presudio u mom slučaju i da bilo šta dugujem javnom izvršitelju. Slučajno sam u poštanskom sandučetu pronašao obaveštenje javnog izvršitelja.
Presudu suda, kako je bilo naznačeno u tom obaveštenju nisam mogao da pronađem na e-tabli suda. O čemu se radi saznao sam tako što sam dva sata pokušavao da razgovaram sa kancelarijom javnog izvršitelja i saznam o čemu je reč.
Uredno sam platio svoju „obavezu“, ali do današnjeg dana ne znam kada sam učinio prekršaj, da li me je sud pozvao da „odbranim“ sebe ili nije (nikakav poziv za ročište nisam dobio) i koliko će ukupno iznositi troškovi kada mi javni izvršitelj uruči njegove troškove po tarifniku.
Eto i to je znači moguće, učiniš ili ne učiniš neki prekršaj, neko te van tvog znanja tuži, sud te ne pozove, bez tvog svedočenja da izvršitelju da namiri „dug“. To su obrisi ne-pravne države u kojoj živimo, u kojoj je sve moguće i u kojoj vas ništa ne sme iznenaditi.
MALI BOGOVI
Ova dva primera pokazuju da je sistem izvršenja i obezbeđenja uspostavljen pre osam godina uveo potpunu pravnu nesigurnost i bezakonje, protiv kog građanin ne može učiniti ništa. U isto vreme, iz dosadašnje prakse i brojnih ranijih primera zloupotrebe loših zakonskih rešenja od strane javnih izvršitelja i dilova sudova i javnih izvršitelja, kreirani su uslovi da javni izvršitelji postanu ljudi koji se sasvim legalno bogate i ubiraju prihod koji bi trebalo da bude prihod budžeta Republike Srbije ili možda nižih nivoa vlasti.
Javni izvršitelji postali su kasta bogataša, legalnih trgovaca tuđom imovinom i tuđim životima, pravna elita koja zarađuje milione na grbači građana koji su učinili neki prekršaj ili nekom nešto duguju. Oni imaju svoje ogromne kancelarije sa velikim brojem zaposlenih, sa njima se ne može direktno komunicirati jer su uveli info-linije i periode u kojima se u toku dana može ostvariti komunikacija sa njihovim zaposlenim.
U ovoj zemlji, pre ćete dobiti telefonom nekog pomoćnika ministra ili državnog sekretara nego javnog izvršitelja, jer su oni mali bogovi.
Pored javnih izvršitelja mesto bogataša na račun države dobili su i notari. I oni imaju svoje kancelarije i uposlenike, ogromne prihode i obavljaju posao koji bi država vrlo lako i jednostavno mogla da obavlja i da od toga ubire prihode. I javni izvršitelji i notari, kao i u poslednje vreme tehnički servisi koji bujaju svuda, obavljaju poslove koje im je poverila država i koje bi ona mogla da obavlja i da „zarađuje“ sredstva koja bi se kasnije usmerila ka razvoju zemlje, zdravstva, prosvete, socijalne zaštite i slično, zarad ostvarivanja javnog dobra.
Ali ne, kod nas javno dobro ne postoji i javni izvršitelji i notari su eklatantan primer stvaranja ekskluzivnih kasti bogataša koji uz partijsku podršku vlasti to postaju i koji koriste privilegije lošeg pravnog sistema i dobro se snalaze u poslovima „poslovne saradnje“ sa sudovima, tužilaštvima i sličnim. Davanjem fizičkim licima da obavljaju javna ovlašćenja država pokazuje sopstvenu nemoć, ali u ovom slučaju javni izvršitelji pre svega su oruđe da se pljačkaju građani, da se plaše građani i da oni koji su „zaslužili“ da budu izvršitelji (kao i notari) budu izabrani milioneri i kreatori sudbina jadnih ljudi u ovoj zemlji.
Ono što je najstrašnije kod ova dva slučaja poveravanja javnih ovlašćenja fizičkim licima je da su to pravni poslovi niskog nivoa stručnosti. Praktično, to su poslovi utuživanja (kod izvršitelja) i overe dokumenata (kod notara) koje bi svaki sud, da je dobro organizovan u zemlji mogao da obavlja na isti takav način, kada bi država uložila u opremu i kadrove i kada bi se uspostavio normalan način rada u domaćem pravosudnom sistemu. I prihodi bi se još jednom ponavljam slivali ne u džepove partijski izabranih izvršitelja ili notara već u zajedničku državnu kasu.
A ova država je nekada te poslove obavljala i ništa manje kvalitetno, posebno u manjim gradovima i opštinama, nego što to danas odabrana lica rade u luksuznim privatnim prostorima novih zgrada.
Eliminacija bogataških kasti izvršitelja i notara nije moguća sa ovom vlašću ogrezlom u korupciji, kriminalu i enormnom privatnom bogaćenju, gde su pomenute kategorije samo deo novo-uspostavljenog sistema.
Zato prioritet u narednom periodu, posle promene vlasti, mora biti ozbiljan rad ili na izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju i Zakona o javnom beležništvu, kao naravno i niza drugih koji su pravni okvir za bogaćenje kasti i koterija, u cilju osnaživanja prava građana, kao i pravnih lica i preduzeća i eliminacije dilova izvršitelja i sudova na štetu građana ili vraćanja javnih ovlašćenja koja se „predana“ fizičkim licima pod okrilje države uz ozbiljne garancije da prava građana na informisanost, pravično i transparentno suđenje i proporcionalne kazne bez elemenata pljačkanja ni na koji način neće biti povređena.
Prava građana, čak i onih koji su zbog određenih okolnosti postali izvršni dužnici ili prekršioci zakona ili propisa donetih od strane pokrajine, opštine, gradova ili gradskih opština, ne mogu se poništiti kao što su sada poništena, već se mora obezbediti pravni okvir koji građanina štiti, omogućava mu da se pojavi kao stranka u sudskom postupku i sprečava da se njegova teškom mukom stečena imovina prodaje u bescenje.
Biće to težak put, ali jedini moguć, ako želimo da ova zemlja bude demokratska država u kojoj građani veruju.
Autor je doktor političkih nauka i književnik
Tužno je kada doktor političkih nauka pokaže kako nema ni elementarna znanja o pravosudnim profesijama. Strast je možda dobra za književnost, ali i tada mora biti argumentovana. U ovom slučaju, u ovom tekstu, skoro da nema stamenog argumenta.