“Some may never live, but the crazy never die.” (Hunter S. Thompson)
Ako iz zezanja kažemo, a zezanje ne podrazumeva manjak istine, naprotiv, možda pravo na istinu može da zadobije samo onaj koji se zeza s njom, pošto istina zeza nas već hiljadama godina, čim joj pristupamo preozbiljno ispadamo (ne)smešni, dakle ako iz zezanja tvrdimo da Republika Srbija liči na neko mesto u kojem se koriste najgore droge, ako tako nešto zamislimo, a fikcija ne znači neistinu, kaže umetnost, ako pritom ne mislimo na supstance koje menjaju svest nego na ono drugo što menja ili, u našem slučaju, kolonizuje svest, mediji su ti koji u svaki um vešto unose nemir sastavljen od laži i bestidne sugestivnosti političara koji njima vladaju već dugi niz godina, taj štetni uticaj možda je čak i štetniji od loših droga, budući da nas niko ne upozorava da smo pod opasnim uticajima, izuzev jedne kratke pauze, za vreme koje je ugašen motor te pauze, možete li da zamislite ugašen motor pauze, motor pauze mogao je biti premijer posle petog oktobra, u toj pauzi ležala je sklupčana sloboda, samo je tada sloboda možda imala priliku da poraste, tad i nikad više, ali umesto nje porasla je paranoja, i dakle, ako dozvolimo takvu zamisao u kojoj se Republika Srbija ne razlikuje od mesta u kojem se troše najgore droge, gde se građani lažu, sluđuju i pljačkaju dok politička usta neprestano govore mi smo najuspešniji, najbrži, najbolji iako možemo biti uspešniji, brži i bolji, iako nam svi ostali žele zlo i zavide nam na uspehu, brzini i snazi, možda je sad vreme da vidimo šta su nam izbori na ovom mestu gde smo neprestano izloženi štetnim kombinacijama najgorih droga u ovom trenutku dok prebrojavam karaktere, a mora ih biti pethiljadaidvesta, inače ogled gubi formu eksperimenta, a deo eksperimenta je, pored ove zamisli da su građani Srbije zatočenici na nekom ostrvu gde se koriste najgore droge, deo eksperimenta je i broj karaktera koje moram da upotrebim da bi na ovom prostoru obezbeđenom za ogled stala moja fotografija, na kojoj poziram u stojećem položaju, a ispod te fotografije nalazi se citat iz ovog teksta, citat koji će se teško odabrati pošto tekst ima samo jednu rečenicu, na raspolaganju imam samo zareze, pa ipak je ovo ogled, a ispod tog citata stoji i moja kratka biografija, koju će mi verovatno biti teže da napišem od ovog teksta, ali to se čitaoca ne tiče, ono što se čitaoca tiče ovde je čitanje i razmišljanje o ovom ogledu, ne o meni, a ukoliko se pogled čitaoca – što ne verujem – spustio ovoliko duboko u ovaj tekstualni kvazimonolit, koji će mu značiti onoliko koliko mu znači i zalutali monolit iz svemira, vraćam se na nastavak, nastavak priče o nama zatočenicima u jednom užasnom mestu, u kojem nas užasni ljudi besomučno drogiraju i, da dodam – smeju nam se iza leđa – smeju se našim paranojama i našim deluzijama, individualnim i zajedničkim, da bi se bez prestanka smejali tome bez prestanka nas drogiraju, samo retki sretnici dožive poneki delirijum, delirijum u kojem ih baš zabole za sve što se dešava, u kojem su za trenutak oslobođeni od paranoja i deluzija, ali gospodin Delirijum nije tema, nastavak je vezan za gospođe Deluziju i Paranoju i kako da se izborimo s njima, pošto svaki naš racionalni pokušaj postaje tuđa paranoja ili deluzija zahvaljujući medijskim dilerima, u toj zamisli koja državu poistovećuje sa Mestom loših droga, to je njeno indijansko ime, možemo da se zapitamo da li je moguće da prigrlimo gospođe Deluziju i Paranoju, odnosno da im uzvratimo zagrljaj, da namerno izgubimo sebe u njima, to, da namerno izgubimo sebe u njima i zahvaljujući njima napravimo strategiju koju ćemo upotrebiti protiv dilera, da im uzvratimo tim istim drogama, da im vraćamo drogu, da mi njih zaludimo malo, više, pa zar ne možemo bar pogrešno da saberemo jedan plus jedan i pustimo svojim izborima na volju da nas odvedu do pobede na krilima pobede, da naučimo da mislimo u okvirima deluzije i paranoje, da navalimo na vlast njenim oružjem, širenjem paranoje i deluzija, uzvratimo joj duboko, precizno i jasno i svim raspoloživim sredstvima napadnimo svaku njenu laž koristeći saznajne alate kojima obiluju paranoja i deluzije, otkrićemo sami kako i šta, treba se pozabaviti, dosta su se one bavile nama, presvucimo svaki čin medijskih dilera u pričin, provucimo ih kroz, ne kroz blato, ne kroz kukuruze nego kroz šarena polja na kojima rastu opojni cvetovi deluzija i paranoja, odbranimo se odgovarajućim cvećem, napadnimo jer štit je uvek i oružje, nek naš buket bude pobednički, a ne pokajnički, a pošto imam na raspolaganju još sigurno petsto karaktera, raspištoljimo se u deluziji, pucajmo iz svih karaktera, zaigrajmo divljim plesom crnih znakova, hajde da ih lomimo dok se ne ukaže novi smisao, britki zrak paranoje neka bude naša sablja, otvorimo širom prozore i udahnimo duboko da napunimo oba plućna krila dok ne poletimo, naši neprijatelji biće smešni i mali iz ptičje perspektive, a mi nismo ptice nego žustri zmajevi, mi ne kljucamo plastične mrvice nego bljujemo vatrene zavese i tepih bombe, upotrebićemo zloupotrebe u korist naših prava i sloboda, nema više nazad ali nema ni napred, čuva nas Hunter S. Thompson, živeli zauvek!