Dokle?

Predsednik je još rekao da Simpo „radi odlično“ i obećao da „ako ga Vlada bude poslušala, Simpo će opstati“.

Tomislav Nikolić nije prvi srpski političar koji se nudi da Simpu pomogne da izađe iz krize. Ta pomoć države kontinuirano traje skoro dvadeset godina jer je Simpo u permanentnoj krizi. I pored sve te podrške Simpo nikada nije uspeo da posluje profitabilno – ukupne kratkoročne finansijske obaveze su 5,74 milijardi dinara (oko 55 miliona evra), dugoročne su 6,8 milijardi (65 miliona evra), a poslovni gubitak za 2011. godinu bio je 1,86 milijardi dinara (15 miliona evra). Dakle, neko je slagao predsednika Srbije Tomislava Nikolića da Simpo „radi odlično“.

Iako se hvali da ima značajne ekonomske performanse (priznati proizvođač nameštaja, veliki izvoznik, veliki poslodavac), Simpo je politička kompanija (bastion srpstva i „čuvar južnih srpskih granica“, kako reče Tomislav Nikolić) u koju država godinama nemilice sipa novac kao u bure bez dna.

O tome svedoče brojni dokazi. Tako je, na primer, država na osnovu odluke Vlade Simpu otpisala oko 100 miliona evra duga prema četiri banke u stečaju (ali ne i ostalim preduzećima). Otpisivani su dugovi ove kompanije i prema javnim preduzećima, zaposlenima i državnim dobavljačima. Nadalje, ta kompanija je od februara 2007. do maja 2012. godine od Fonda za razvoj Srbije dobila 2,7 milijardi dinara (25 miliona evra) zajmova – pola novca davao je Fond, a pola je obezbeđivano kroz ugovore s ministarstvima. Tim Fondom je do početka 2011. godine upravljao (šef Upravnog odbora) ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić, a pomagali su mu ministar trgovine, ministarka finansija, ministar bez portfelja, ministar infrastrukture i ministar rada i socijalne politike.

Ni to nije sve. Poslednjeg dana avgusta 2012. Poreska uprava objavila je spisak 500 najvećih poreskih dužnika prema kojem je Simpo na 7. mestu sa poreskim dugom od 6,05 milijardi dinara (50-ak miliona evra). Za razliku od drugih dužnika, država neće da juri Simpo i uteruje dug jer je ta firma zaštićena odlukom Vlade i privatizacijom. Ali se dug u Poreskoj upravi knjiži, tek toliko da se zna.

A šta znači „privatizacija“ u slučaju Simpa, to niko ne zna. Ali, svi veruju da je to šifra za političku nedodirljivost. Simpo je u većinskom vlasništvu direktora i radnika (skoro 60 odsto akcija), a manjinski akcionar (40 odsto vlasništva) je država. Inicijativa za tendersku prodaju državnog dela kapitala Simpa pokrenuta je krajem 2005. godine, ali konačna odluka o privatizaciji nikad nije doneta.

Država je već i preko svake mere i svojih (skromnih) mogućnosti pomogla Simpu. I to je, međutim, bilo beskorisno jer je taj proizvođač nameštaja bure bez dna – i dalje posluje neprofitabilno i samo gomila dugove i gubitke.

Imaju li poreski obveznici, koji pokrivaju te dugove i gubitke, pravo da se pitaju postoji li neki jeftiniji „branik srpstva“?