Trideset godina, ali kakvih! Bile su to i još traju, o i te kako, tri zacelo najstrašnije i najtužnije decenije ne samo u ne baš dugoj istoriji srpskog novinarstva nego – sad smelo tvrdim – i u modernoj istoriji našeg naciona i svih drugih naroda i narodnosti bivše nam države, one socijalističke Jugoslavije. A sada je on napisao knjigu “Pijani smo bili bolji”…
Saradnju smo počeli i stolove spojili, kako pijanci kažu, tek kad smo i mi dnevnikovci iz naše redakcije masovno izbačeni na ulicu kao psi, baš kao što su se i na TV Novi Sad proveli baš svi novinari koji su nešto valjali i držali bar malo do sebe, svog obraza i karaktera. Oni su prvi postradali, pa su se prvi i snašli, a poveo ih – nije se teško dosetiti – baš Mile Isakov, večiti partibrejker i disident još iz SKOJ-a i Ka-Pe-Jota. “Mora biti da sam Sremac”, znao je da se u po glasa ispovedi, jer mi često i sve češće nadolazi ono tipično sremačko da eto “baš sad neću ni onako kako ja hoću”.
Tek, u političkoj istoriji svih država u kojima smo u poslednjih 30 godina živeli, a da se iz Novog Sada ni mrdnuli nismo, ostaje jedna značajna i gotovo nezaobilazna činjenica da su novosadski televizijski novinari, na čelu sa svojim urednikom Miodragom Miletom Isakovim, osnovali prvo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, prvu takvu organizaciju u celoj SFRJ. Bio je to ujedno i prvi tračak odsjaja i nagoveštaja višestranačja u teškom i neprozirnom, ako ne i memljivom i vlažnom mraku jednopatijskog režima na vlasti.
Oni su se, dakle, snašli, ali šta ću ja? Bez posla sam posle četiri novinarske nagrade i već dve objavljene knjige u istom tom Dnevniku. Na prinudnom odmoru dobijam platu koja nije dovoljna ni za 30 kutija cigareta mesečno, ali ni honorari u Nezavisnom građanskom listu kod Mileta nisu bili mnogo veći, devedesete su to, brajko moj.
Ali nije meni toliko ni do novca koliko mi je do pisanja, sve me svrbi, na lakat bih progovorio… ali nemam gde. Nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve”, pevao bih da sam vladika, ali i “rašta pjevat poslije Njegoša”? A kako da odem do tog Nezavisnog kad su oni građanska opcija, pomalo i autonomaška, a ja, pa valjda od samog rođenja, najžešći antikomunista, pomalo i nacionalista, pa konačno, ali ne na kraju, i rojalista. Ma nikom ja takav ne trebam.
I onda sretnem Mileta u Zmaj Jovinoj ulici i popnem se s njim u redakciju Nezavisnog na kafu i “čašicu razgovora”, pa ga posle druge čašice priupitam da li bih nekako mogao, makar na mala vrata… i u tom času doživim najveći šok u mojih 47 godina novinarskog staža. “Evo ovako, druže Đole”, reče mi Mile i ostade živ: “Znam te – ko si, i čiji si, i kaki si, a i te mene znaš, i ko sam, i kakav sam… Ali ovo su sad nezavisne novine. Toga kod nas još nije bilo. Pa ću ja tebi dati celu stranu za ovaj novi, a i za svaki sledeći broj dogod budemo postojali, a imaš moju reč da ti nikad nijedno slovo nećemo pipnuti ni promeniti…”
Čim sam posle četiri-pet minuta zijanja od čuda i iznenađenja uspeo da spojim obe vilice, rekao sam, tj. promrmljao, grešan, upola glasa: “Ja to tebi ne bih učinio!”
“A ja tebi hoću. I baš volim što si nam došao.”
Pre tog razgovora ne sećam se ni da smo dve-tri kafe zajedno popili za istim stolom, a posle toga popismo ih dva miliona, i ne samo kafa, kafe je tu najmanje bilo… i uvek smo i za istim stolom bili.
Tako mi se i tim povodom čini da sam za pisanje ovog teksta možda i zgodniji kao zaštićeni, a može i nezaštićeni svedok-saradnik nego kao neki vajni književni kritičar jer kod ove dragocene knjige-svedočanstva nije toliko važno umeće pripovedanja, koje dakako ne sporim, nego je možda i važnije što je Mile Isakov napisao istinitu, publicističku, dakle gotovo dokumentarnu priču o svim važnim ličnostima našeg zavičaja.
I zamislite onda šta mi je palo na pamet kad sam prvi put čitao ovu knjigu, željno, žudno, halapljivo, pa i oblaporno, radujući se svemu čega u njoj ima i tugujući istovremeno što i ona, kao i sve važno i lepo na ovom svetu, ima svoj kraj? Setio sam se da je i naš zasad poslednji klasik Danilo Kiš umalo i do Nobela stigao sa onom svojom knjigom najizazovnijeg naslova Enciklopedija mrtvih, pa se ne ustručavam da izreknem i da bi se, barem po mom utisku, ova Miletova knjiga komotno mogla zvati Enciklopedija živih. Jer su u njoj jako i upadljivo živi i Miletova prva ljubav Neda Arnerić, i veliki drugar i sugrađanin Đorđe Balašević, i barba Smoje iz Našega malega mista i Arsen Dedić, i Miroslav Antić, i Bata Pežo i venčani kum Doktor, a kad kažemo Doktor – ceo Novi Sad zna da se misli na Draška Ređepa… i svi tamburaši od Deronja i Silbaša do Bačke Palanke i Novog Sada, od “Keca” do “Drezveja”, gde je Jasna Zlokić pevala “Skitnicu”, a naš Mile (i moj Mile) učio Lepog Jovicu i Brataša iz Silbaša da mu pevaju Elvisov hit Love me tender tako što im je sve stihove na engleskom napisao – ćirilicom i štampanim slovima. To je tako snažno zvučalo i takav utisak ostavilo da su ti naši Lepog Jovice tamburaši do kraja uspeli da i u filmu Jagode u grlu otpevaju taj najveći Elvisov hit. Na veliki ekran ubacio ih je Mile Isakov jer je naš Mile u dane Sterijinog pozorja godinama gardirao svu glumačku i rediteljsku reprezentaciju u SFRJ, od Mire Banjac do Ace Berčeka i od Cece Bojković do Petra Božovića.
Da, moj drug Mile Isakov, koji je uz to vrhunsko novinarstvo i magistar književnosti, bio potpredsednik Đinđićeve Vlade posle 5. oktobra 2000. i konačno i ambasador SRJ i prvi ambasador Srbije u Izraelu. Gde sam ga jedini ja i posetio, nije mu otišao ni rođeni brat Laza jer se boji aviona (a ko da se ja ne bojim, pa trpim).
I zato ne propuštam da ga oslovljavam sa Vaša Ekselencijo, na šta ambasadori imaju pravo i posle prestanka mandata.
BIOGRAFIJAĐorđe Randelj (1954, Rumenka) živi i radi u Novom Sadu, 35 godina je bio novinar i glavni i odgovorni urednik književnih izdanja u Dnevniku, a pre penzije urednik Redakcije kulture na RTV Vojvodine. Objavio je 26 knjiga, a uz novinarske nagrade, dobitnik je i Nagrade Slobodna Vojvodina za unapređenje izdavačke delatnosti, Svetozar Miletić za publicistiku, Zlatne medalje Jovan Đorđević za pozorišnu delatnost i Oktobarske nagrade grada Novog Sada. Osnivač je i domaćin-urednik Novosadskog književnog festivala Razgovori o ljubavi (prema čitanju) 999.