Ova vest, manje ili više istinita, kao što se to danas već dešava u svetu megainformatike, govori o robotima na način koji savršeno odgovara, pre svega, zaluđenicima naučne fantastike.
Dakle, ova opskurna informacija koja se bavi (ne)mogućim realno-nerealnim situacijama kaže da je sprovedeno istraživanje koje potvrđuje da robotsko preuzimanje kontrole nad ljudskim zadacima nije samo efikasnije već i poželjnije: radnici više vole kad im naređuju roboti nego ljudi!
Proizvođači, kaže se dalje, iako baš nije jasno ni ko to kaže niti na osnovu čega, tvrde da je prepoznata prednost automatizacije u racionalizaciji procesa kako bi se ljudi oslobodili zamornih zadataka, ali da “uvek postoji bojazan da bi radnici mogli da se osećaju potcenjenim ili zamenljivim”. Spasonosno rešenje sastojalo bi se u tome da se “mašinama da veća autonomija ako to pomaže ljudima da harmonično rade zajedno s robotskim saigračima”.
Tako se, bar prema ovoj vesti, pokazalo da su radnici skloniji da kažu da ih roboti “bolje razumeju” i “poboljšavaju efikasnost tima” i ističe se da davanje kontrole robotima ne znači da će tim kiborga upravljati fabrikom umesto upravnog odbora već da ljudski generisani algoritam delegira, raspoređuje i koordinira radne zadatke.
Čuveni Isak Asimov, živeći i stvarajući u doba kada je pojam “robot” još bio svež, živ, neobičan i ne tako standardan, ispisao je u svom “robotskom ciklusu” čitav niz knjiga koje su oformile i osmislile robotski univerzum koji se sastojao, s jedne strane, od njihove želje da se izbore za autonomiju i identitet, a sa druge od gusto ispletene mreže straha ljudi da će ih humanoidni roboti ugroziti – satrti, pobediti, eliminisati… želeći da sačuva ljude, ali i same robote od ljudske mržnje i netrpeljivosti, Asimov smišlja čuvene zakone koji kažu:
“Robot ne sme da povredi ljudsko biće niti da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da ljudsko biće bude povređeno. Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudska bića, osim ako se to ne kosi s Prvim zakonom. Robot mora da vodi računa o svom opstanku, osim ako se to ne kosi s Prvim i Drugim zakonom.”
Koliko to zaista danas ima bilo kakvu vrednost u svetu koji se kosi sa, navodno, prirodnim zakonima: virtuelni svetovi određuju sudbinu i dalje običnih, svakodnevnih ljudi, nadrastajući kategorije mehaničkih humanoidnih tvorevina i bacajući ih u klasu opskurnih “frankenštajna”, tj. mehaničkih lutaka?
Ali Asimov nam nije podario samo probleme-razrešenje robotike, baš kao što ni vest iz medija koja govori o automatizovanim procesima nije govorila (samo) o “životu” veštačke inteligencije: roboti o kojima piše Asimov su, pre svega, književni junaci i postavlja se suštinsko pitanje, antropološko, religijsko ili jednostavno literarno, o strahu od Drugog, o nezaustavljivoj bojazni da će (vam) neko preuzeti identitet i da ćete, kao sablast, poput blede krpe lutati, lelujati između svetova zauvek. Šta vam je preostalo ukoliko ste tvorac umetničkog dela, ako ne da poštujete prirodu vaših književnih junaka koji moraju, bar kako vi mislite, da se ponašaju u skladu s pravilima? Šta li je tek preostalo književnim junacima, fikcijskim tvorevinama ljudskog duha, osim da ispoštuju želje ili htenja svojih tvoraca. Neće valjda da se pobune?
Zamislite tog užasa da džinovska riba iz čuvenog Hemingvejevog romana odbije da bude upecana, da Hans Kastorp odbije da ide u sanatorijum čarobnog brega, da Egziperijev avijatičar ne sretne Malog princa u pustinji gde mu se srušio avion…
Da li bismo onda, za te (ne)moguće situacije, morali da primenimo zasad nepostojeće zakone književne “junakologije”:
“Junak ne sme da povredi čitaoca niti da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da čitalac i pisac budu povređeni. Junak mora da izvršava naređenja koja mu daje pisac, osim ako se to ne kosi s Prvim zakonom. Junak mora da vodi računa o svom opstanku, osim ako se to ne kosi s Prvim i Drugim zakonom.”
Uostalom, junake definitivno i ne čude stvari koje im se dešavaju. Ne zapitaju se, na primer, nad podarenim životom koji, ma koliko formalno bio fikcijski, “izmišljen”, jeste jedno veliko, veliko, veliko čudo. Kolika je bila verovatnoća da baš oni budu junaci romana, zamišljeni u tom trenutku, koje označava pojava romana i njegovo prepuštanje čitaocima? Kada bi postojao matematički način da se izračuna, kada bi postojala egzaktna formula koja bi uzela u obzir godine od nastanka života na Zemlji, broj ljudi koji su do tog trenutka živeli na Zemlji i njihove ličnosti, broj pisaca koji su dotad stvarali junake za sopstvene potrebe, sigurno je da bi rezultat kazivao da je mogućnost da se oni, baš takvi junaci (knjige), takvi kakvi jesu, pojave kod nekog fanatičnog pisca u nekom (određenom) trenutku, bile jedan prema bilion biliona biliona.
BIOGRAFIJA
Ðorđe Pisarev, književnik, dramski pisac i novinar. Rođen u Viziću 1957. godine. Urednik Nedeljnog Dnevnika, zamenik glavnog i odgovornog urednika Dnevnika, profesor srpskog jezika i književnosti. Bio je glavni urednik časopisa Polja, Prve knjige Matice srpske, Srpskog književnog glasnika… Objavio je više od 25 knjiga proze za koje je nagrađen, između ostalih, nagradama: “Borislav Pekić”, “Laza Kostić”, “Stevan Pešić”. Drame su mu izvođene u pozorištima “Brod Teatar”, SNP i u Narodnom pozorištu Kikinda. Član je Srpskog književnog društva, Društva novosadskih književnika i Društva književnika Vojvodine. Najnoviju knjigu “Mašina za čitanje” priredio je za Izdavačku kuću Agora.