(Tema broja: Dobrota i solidarnost)
U vreme poplave teških vesti i negativnih iskustava vezanih za tekuću pandemiju, svedoci smo većeg nego ikada talasa dobročinstava koji se proširio na sve nivoe srpskog društva. Ogromna suma prikupljenih sredstava za lečenje teško obolele dece u roku od samo nekoliko meseci, većinom prodajom malih ličnih predmeta i usluga, izbacuje pojam humane brige za bližnje, dobrote i zajedništva u žižu mog ličnog interesovanja i pitanja zašto se ovaj fenomen dešava baš u ovom, izuzetno teškom trenutku?
Pojam, ideja i potreba za činjenjem dobrote i solidarnosti, posebno one nesebične, koja ne zahteva priznanje, nagradu ili povratnu vrednosnu dobit, stari su koliko i ljudska vrsta. Štaviše, nauka je zatečena rastućim dokazima nesebične dobrote i samožrtvovanja čak i u životinjskom svetu, posebno jer se takva ponašanja doživljavaju kao dokaz samosvesti, pojma koji se tipično ne vezuje za životinjski svet.
Ma kako pojmovi dobrote, solidarnosti, humanosti i empatije u nekom svom obliku bili prisutni i u životinjskom svetu, oni su jasni proizvodi jednog od suštinskih osećanja koje umnogome definiše ljudsku vrstu, osećanja ljubavi. Psihološki gledano, raspoznajemo jasne razlike između strastvene i saosećajne (samilosne) ljubavi. Dok strastvena ljubav podrazumeva intenzivno-uzburkana osećanja, seksualnu privlačnost i psihofizičko pobuđenje, saosećajna ljubav je (kao što joj ime govori) povezana sa dubokim osećajem razumevanja, poštovanja, mirne bliskosti i poverenja.
Fenomen saosećajnosti i samilosti vekovima privlači pažnju velikih mislilaca, mistika i duhovnika, a u poslednje vreme i vrhunskih naučnika.
Srpski velikan Nikola Tesla svojevremeno je upravo pojam samilosti izdvojio iz mora ljudskih emotivnih iskustava, povezujući ga sa suštinskim doživljajem božanskog.
Savremena neuronauka tek poslednjih godina započinje sveobuhvatnije da istražuje i spoznaje duboku lično-preobražujuću sposobnost i snagu saosećajne ljubavi. Ipak, ostaje pitanje: zašto bi bilo koje osećanje, ma kako moćno, zadobilo toliko pažnje neuro-istraživača? Odgovor možemo potražiti u iskustvenom doživljaju sportista, naučnika i umetnika u trenucima postizanja gotovo natprirodnih rezultata i stvaralačkih naleta. Ovaj tip moždanog funkcionisanja, danas poznat kao stanje mentalnog protoka (ili “mentalna zona”), najmoćnije je izazvano upravo specifičnim osećajem saosećajne ljubavi. Danas znamo za karakteristične pokazatelje na nivou frekvencije moždanih talasa (merenih EEG-om), koji se pojavljuju isključivo u trenucima prekopčavanja mozga na jedinstveni režim mentalne zone. Ovaj režim zatim daje mozgu moć da superefikasno komunicira sa udaljenim delovima mozga, štedeći svu energiju radi višestrukog povećanja mogućnosti efikasnog rešavanja problema, pojave iznenađujućih uvida i saznanja ili gotovo natprirodnog sportskog dostignuća. Ne samo to; pokazano je da u specifičnom stanju mentalnog protoka ljudski imuni sistem počinje da funkcioniše izuzetno efikasno, omogućavajući telu da se prekopča na režim oporavka i nekada čak čudesnih izlečenja.
Psihologija nam nudi nekoliko teorija i objašnjenja zašto u trenucima najtežih nedaća – ratova, prirodnih katastrofa i bolesti – lični izrazi dobrote i dobročinstva postaju primamljiv koncept kojem mi kao ljudska bića počnemo da gravitiramo. Psihološki beg od teške stvarnosti nad kojom nemamo kontrolu, samopročišćenje kroz prinošenje lične žrtve, pozitivna povezanost sa grupom kojoj pripadamo u trenucima kad činimo dobra dela – samo su neke od teorija koje nude odgovor na ovo pitanje.
Meni se pak čini da je objašnjenje naše trenutne epidemije sveobuhvatnom humanošću možda upravo u epidemiji kroz koju prolazimo. U trenucima kad nam je teško, kad smo zaplašeni, kad osećamo da nemamo jasne odgovore na mnoga teška pitanja, možda smo svi zajedno, i ne znajući, gledajući fotografije bolesne dece grupno u sebi izazvali duboki osećaj saosećajne ljubavi. Možda je taj osećaj, a da toga nismo ni svesni, uticao da se bolje osećamo, da mirnije zaspimo, da se lepše ophodimo prema svojim bližnjima. Možda smo, i ne očekujući to, sebe prikopčali na samoisceljujući režim mentalnog protoka koji nas čini u trenutku srećnijim ili pomalo zdravijim.
Možda smo mi nesvesno, pokrenuvši u sebi i drugima prelep osećaj samilosne ljubavi, postali učesnici u jednom potpuno neplaniranom ogledu unapređenja napaćene srpske nacije. Možda nam nije potrebna vrhunska neuronauka da bi nam pokazala da je ključ našeg uspeha i zdravlja kao nacije oduvek bio tu pred nama – u ljubavi i ophođenju prema bližnjem kao prema samom sebi. Možda su ta teško bolesna i poluumiruća deca na ventilatorima bila ta koja su nama kao naciji donela i donose izlečenje, bar onoliko, ako ne i više nego što smo mi njima.
Autor je docent na Medicinskom fakultetu Tafts univerziteta u Bostonu.