Eto šta nosimo u narednu godinu – grč. Težak ko tuč. Okamenjeni sedimenti višedecenijskih nevolja, tragedija, krvi, zločina, pljačke, suza, bežanja, nasilja, bolesti, siromaštva, straha, mržnje… Belodano je: ponajviše nevoljâ stvara vladajuća nomenklatura, gonjena svojom kriminalnom i sadističkom naravi.
Te duge decenije traju i sad. Skoro svako od nas, koji nismo u organizacijama moći, niti smo im blizu – i to našom odlukom, skoro svakog dana ponavljamo: „Svemu dođe kraj, pa će i ovoj tegobi.“ „Jednom ćemo dotaći dno.“ No, uverili smo se – dna nema. Pad traje sve dok dovoljan broj među nama ne odluči suprotno. Da li smo nadomak odluke?
A do sada i sada? Ima nas uz uzglavlja bolesnih i izmučenih i nevinih u našim porodicama. Uz uzglavlje prijatelja što ne ćuti i kad sneva. Eno nas, ispranih očiju, zagledanih u umrlice na neopranim zidovima i sasušenim drvetima. Zagledanih u umrlice onih koje, svako od nas, zna ponaosob, onih koji su sav život proveli u tišini, onih anonimnih i nevidljivih, a istinskih heroja. Heroja koji promiču kao seni u našim sećanjima. Promiču i kad nisu više živi. Onih koji su zgrčeni i pogrbljeni celoga života korom hleba hranili porodicu i nikome, ama baš nikome, ništa nažao nisu učinili.
SMRVLJENI
Pamtimo seni onih koji su govorili i delali samo iz svoga uverenja i poštenja. Eno nas, pamtiću do poslednjeg trena, stajali smo nad otvorenom rakom. „Kaži, molim te, koju reč“, tiho mi kaže drugarica, dok pored mene stoji udova mog najboljeg prijatelja. Gleda me. „Hoću, naravno, hoću.“ Ta moja grcajuća reč, iskidana, rasuta… za nju je topli i nežni zrak koji se lagano spušta na njenu, zanavek, ljubav. Srce i duša mog prijatelja nisu izdržali zajapureno ludilo palanačke politike obeju strana koje se obrušilo i na njega i na mene.
U isto vreme, tamo dole, u svim našim čaršijama oholi i moćni ne staju. Otimaju se za besplatni ručak? Jer, velika je obmana da takvog ručka nema. Moćniku je svaki ručak besplatan, jer ga skupo plaća onaj sirotan koji mora da mu obilnu trpezu spravlja. O svom trošku. Iz dana u dan. Zauzvrat, moćnik i njegovi čauši ga neštedimice zasipaju drskim obmanama: „Nikad veći napredak“, „nikad veće plate i penzije“, „nikad više drumova“, „bolnica“, „škola“… I to i pred nama, koji dobro pamtimo neuporedivo spokojnija i bolja vremena od ove dekadentne raspamećenosti. Pred čovekom smrvljenim prekarnom sudbinom, partijski izlizani ideologemi i šuplja samohvalisanja ne znače ništa. Oseća on to rugajuće licemerje njegovom beznađu.
Ima nas koji gledamo grč naše dece. Uplašene tako duboko da im strah otvara duboke usekline i rane. Za sve dane koji su pred njima.
To je tovar na našim plećima sa kojim se spremamo da zakoračimo u novo leto.
ZLEHUDA SREĆA
Imamo zlehudu sreću. Vlast svih koterija nam priređuje tragičnu i istovremenu burlesknu stvarnost. Pola stoleća već. Slušamo svih ovih godina raznorazne ministre koji se zanimaju „pronatalitetnom politikom“ istim pristupom kao priplodu. Samo se beleži brojno stanje glavica novorođenčadi. Bez ikakvog ozbiljnog plana kako bebama pripremiti makar malo pristojniju zemlju i budućnost. Slušam tu ministarku, koja je zaturila-u-stvari-dobila-samo-ne-zna-gde-joj-je-diploma. Prozvani fakultet kaže: Jok. Treba njima jeftinih šaka za rad i topovskoga mesa.
Takvih ministara u vladi na svakom m2. Eno, onaj se razume u pendrek, ali i u belosvetska domunđavanja. Koliko je, u ovo vreme, nedostojnih aparatčika sedelo u stolici časnog i čestitog prote Mateje Nenadovića? Pa nadalje. Onaj ministar za poljodelstvo u kaljavu brazdu na njivi nogom nije kročio, ali je bio i ministar svim varošima. Onaj ministar za kulturu, a pre bio nadležan za rad (pazi, za rad [sic!]). On je sada, recimo, rame uz rame sa jednim Malroom. Izbacuje dekretom latinicu iz naših knjiga. Pomahnitala sumasišavša, index librorum prohibitorum, politika. Do lomače od knjiga samo korak. Ona u najvažnijem ministarstvu u pametnim državama, za prosvetu, ‘ladno sela u popečiteljsku stolicu Dositeja Obradovića. Eh, što se slatko ismejáše i vikáše po njuma pređe nekí dan nišlíski studénti i nišlíske studéntke: „Zone, pobegúljo!“ A tek onaj što bio najglavniji državnik, niti zna naslov svoga magisterijuma, a, biće da ne zna ni sokak gde mu je fakultet. Bilo na TV. I tako redom: pa sekretari, pa načelnici, pa stručnjaci… Da ih popakuješ u voz lokomotiva bi zabrektala i zupčanici poispadali. Sve znaju i sve mogu. Podsmeh narodni ih ne svrbi, žulji. Sve dok kaplje koruptivna para.
Ali, svi su dan-noć trogatelno brižni za narod. Od Nušićeva vremena pa do danas kao da se ništa promenilo nije. Evo kako Nušić opisuje bogatog dobrotvora iz jedne varoši u pripovetki Dobrotvor: „U našoj varoši umro je najbogatiji čovek… Retko će se roditi čovek kao što je pokojni Josif Stojić. Pohodio je crkvu redovno; bio je odbornik u opštini; bio je tutor crkveni i bio je član nadzornog odbora Založne Banke. No inače bio je to neobično plemenit čovek; tako je jedne godine, kada je stegla neobično ljuta zima, dao dvadeset dinara za kupovinu drva sirotinji; jednome opštinskome služitelju poklonio je svoje stare pantalone, a jednoj nezbrinutoj udovici sa šestoro dece podario je tri kile krompira. On nikoga nije uvredio, nikoga popreko pogledao.“
Nekako u isto vreme kad i Nušić i Dragiša Lapčević u Ratu i srpskoj socijalnoj demokratiji ispisuje reči o nadmenom cinizmu „milosrđa“ bogatih i političara: „Na taj način, vređaju se osećaji i smanjuje dostojanstvo onome kome se udeljuje i, po pravilu, ne podmiruju mu se stvarne potrebe ni u meri neophodnog minimuma… Milosrđe je produkat jedne društvene forme koja je krajnje nemilosrdna prema rodu čovečjem; ono ima za cilj: prikrivanje i pokrivanje oštrih klasnih suprotnosti koje u svojoj utrobi nosi današnji društveni poredak.“ Pitajmo se: zar i današnji „dobrotvorni balovi i priredbe“ bogate i razdragane gospode i dama u luksuznim toaletama ne vonjaju istim nesnosnim vonjem, kao i onomad – u Nušićevo i Lapčevićevo vreme?
Na koncu, kada je naša mladost izašla na ulice, zauzela univerzitetske i fakultetske aule, školska dvorišta i učionice; kada seljaci stoje na drumovima i raskrsnicama; kada umni i čestiti ljudi, od radnika i paora, do naučnika pokazuju ljutnju i nepristajanje, možda je to početak kidanja poslednjih bukagija koje nas vezuju za minulo nedoba.
U to ime, srećno novo leto svoj našoj bistroj i srčanoj mladeži i svim dobrim i poštenim ljudima! A onima, jok!
NO PASARAN!
Autor je profesor sociologije u penziji
Sa razlogom, bio i ostao moj omiljeni profesor.