Ovih dana ekstremna desnica je krenula da ruži Taru zato što uzima u zaštitu radnike migrante koji beže sa istoka, od rata, od bolesti, od gladi… Rasizam u punom bleštavilu. Krenula hajka na nju zato što ne želi da i ovi migranti-nevoljnici završe svoj život u talasima Sredozemnog mora u potonulim čamcima kojima ih današnji maroderi „prebacuju“ ilegalno u bogatu, ciničnu Evropu.
Ne bi Evropa i Zapad bili toliko bogati da nisu eksploatisali vekovima i Istok i Jug. Sada, kada i potomci negdašnjih robova pristaju na eksploataciju za kašiku obeda nisu dobrodošli. Dok Evropa i Zapad njihove poglavice, šeike, tirane, gazde od svake fele dočekuje raširenih ruku.
Valja otvoriti širom oči. Zašto? Da se vidi da je nacifašistička dreka tek epifenomen. Da se vidi da u mraku, iza njih sede i baškare se njihovi pravi poslodavci i komandanti.
Tara je problem za njih. Tara je pre par godina otkrila javnosti monstruozne načine eksploatacije stranih radnika u Linglongu. Fabričetini od stranog kapitala, za strani profit, nedaleko od Zrenjanina, koja je strpana na ziratnu plodnu zemlju, koja je niz vreme hranila ljude.
Kao i uvek – profit pre hleba. To je „ekonomska politika“ i ovdašnje vlasti. Uostalom, sva njena politika je kompradorska: služiti stranom kapitalu i stranom gazdi. Strani gazda dobro plaća kompraderiju. Plaća te svoje kapoe, sve u nameri da od Srbije načini logor za radničku klasu, kojoj će guliti kožu s leđa za par mrvica plate. Nekada se ta nadnica nazivala gladni minimum. To je tek toliko da radnik obnovi psihofizičku snagu, onoliko koliko treba za sutrašnje mrcvarenje na „radnom mestu“. I da njegova porodica prebaci još jedan dan. U savremenim razmatranjima položaja zaposlenika, sintagma gladni minimum se ne pominje – nije politički korektna. Kao što nije politički korektno reći rdnik, nego zaposleni. Kao što nije politički podobno reći radnici nego ljudski resursi (radnici kao mašine, šrafcigeri, motike, ekseri…). Kao što nije podobno reći svet rada, već tržište rada (kao tržište kiselog kupusa piškota i mondenskog donjeg veša…).
Olga Šubert, ulica Gruenvald 855. Mala petogodišnjakinja, nakon radnog dana koji je počeo oko 5:00 ujutru, pomažući majci u fabrici konzervi u Biloksiju, počela je rano ujutru, bila je umorna i odbila je da bude fotografisana. Majka je rekla: „Oh, ružna je.“
Ove slike podsećaju na radni život majčinog oca koji je – nakon što mu je otac umro – napustio školu u svom rodnom gradu Paseiku, Nju Džerzi, kako bi mogao da radi i pomogne u izdržavanju porodice. Godine 1891, sa 9 godina, dobio je svoj prvi posao: čuvanje krava. Malo kasnije radio je u lokalnim predionicama i fabrikama gume. Sa 14 godina je počeo da se školuje kao stolar. Iako je postigao značajan uspeh pre nego što ga je Velika depresija uništila, nikada nije stekao više od četvrtog razreda obrazovanja.
E zato su Tara i borci radnički poput nje neugodni po sistem. Zato se dižu jurišni odredi (Sturmabteilung, SA). Nije njima Tara, kao „izolovana pojava“ problematična. Treba obeshrabriti one koji žele da krenu njenim stazama – to je problematično. Napraviće režim, samo ako uzmogne i ako mu se dozvoli, sadašnjeg dr. Roberta Leja. Robert Lej, alkoholičar i gaulajter Kelna je postavljen za šefa Nemačkog Fronta rada (Deutsche Arbeitsfront, DAF). Istovremeno, svi sindikati su tridesetih minulog veka uništeni. Da li nekome treba ovde i sada treba takav „sindikat“ pod apsolutnom kontrolom režima? Hoće li i sadašnje generacije u beznađu uzdahnuti poput starih Latina: Nihil novi sub sole (Nema ništa novo pod suncem).
A o jezivoj hajci – „Tarin otac je Albanac“ – utrošićemo samo par reči. Ni toliko nije potrebno. To je isto ono kada su njihovi prethodnici, tzv. potomci „čistih arijevskih rasa“ dignutih ruku u Sieg Heil!, uzvikivali: Otac mu je Ciganin! Otac mu je Jevrejin! Otac mu je Musliman! Otac mu je Hrvat! Otac mu je Srbin! Otac mu je antifašist!… Ima ih i sada diljem sveta. To su, između ostalog, tekovine nemilosrdne srpske kapitalističke prvobitne akumulacije kapitala, kojoj se visokoparno tepa – tranzicija.
Zato, blago svim očevima i majkama čija su deca uzorita poput Tare.
Nije im dosta krvoliptanja jugoslovenskog, zbegova iz svih krajeva. Takvi nisu dopustili premorenim, gladnim, uplašenim srpskim izbeglicama iz krajina, sa Kosova, da u kolonama prođu Beogradom („da se ne uznemiri narod“). Neki „patrioti“ su im naplaćivali čašu vode u Deutsche Mark valuti. A neki drugi i mnogobrojniji, poput Tare, poput moje porodice i poput hiljada drugih prodica u Srbiji su ih, u tišini, bez pompe i „patriotskog“ razmahivanja i larme, primali u svoje kuće i stanove.
Zato smeta Tara. I smetaju svi anonimni, dobronamerni ljudi, koje mori tuga za aleksinačkim rudarima; tuga za izbačene radnike iz mučilišta – stranih fabrika, koje su obasipane narodnim novcem da iznesu pečalni profit iz zemlje i da „nagrade“ domicilnu kompraderiju; smetaju oni koji uporno, godinu dana, zajedno sa studentima i đacima, marširaju Srbijom u sećanju na novosadsku tragediju… Tuga za hiljade i hiljade, u ovih pola veka, unesrećenih u ovoj zemlji, ne bi li nouveau riche klasa mogla da se brčka u bazenima para od nečijih, argatovanjem, skrhanih kostiju.
Za kraj. Zato je buržoazija uklonila spomenik socijalisti Dimitriju Tucoviću sa trga Slavija i umesto njega postavila kičerski ružnu kobajagi fontanu. A na Tucovićev spomenik više od godinu dana buržoazija neće da vrati polomljenu ploču. Zašto? Zato što buržoazija iz dna duše mrzi istinske heroje, patriote i stvaraoce. Dimitrije Tucović je zadužio Srbiju kapitalnim delom i svojim patriotizmom i herojstvom.
Socijaldemokrata Dimitrije Tucović, koji je prvi svetski rat ocenio kao rat koji vode nacionalne buržoazije zarad svog, a ne narodnog interesa, je otišao u rat kao dobrovoljac, za razliku od mnogih grlatih „patriota“ dezertera. Poginuo je 20. novembra 1914. u Kolubarskoj bici. U pismu, koje je iz Orašja poslao ocu Jevremu Tucoviću 22. jula 1914. on piše: „…ali neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da se sklanjam od sudbine koja prati ceo narod.“
Pisao Tucović i o položaju radnika u Leskovcu, tzv. srpskom Mančesteru:
„Eto, ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Petrović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih i tuku, pa kad polumrtva od rada i torture popadaju, dolaze im noću ,roditelji te ih nose kući.
Čitave su generacije ove dece upropašćene, a danas fabrikanti nastojavaju da zadobiju policiju koja bi trebala da izvrši nad ostalima i nad njima divlje nasilje!“
„Među ovim malim mučenicima ima ih dosta i osakaćenih na radu, kao što je onaj dečko na desnoj strani slike što pokazuje desnu ruku na kojoj su odsečena tri prsta.
Na slici se vide i tri starice, jedna od 78, jedna od 80 i jedna od 83 godine, koje rade sa nadnicom od 0,60 do 0,80 p. dinara.
Starici Nedi Vukosavljević odsekla je mašina ruku i ona radi sada sa jednom rukom.
Posle ovoga detalja iz leskovačkog fabričkog pakla, mi pitamo, sasvim ozbiljno pitamo: ima li u buržoaskoj javnosti i žurnalistici ljudi? – Ako ih ima, dužnost im je da progovore protivu ovih strašnih zločina!“
„Radničke novine“, br. 104, 5. maj 1914.
Tara Rukeci korača Tucovićevom stazom. Zato je čestiti ljudi u ovoj zemlji poštuju.