U stvari, svi su očekivali da u ovoj evropskoj energetskoj strategiji iščitaju odgovor Evrope na rusku najavu da će od 2019. godine navodno obustaviti izvoz gasa preko tri magistralna gasovoda koji preko Ukrajine vode do evropskih potrošača i preko kojih ide polovina količine gasa koji Rusija izvozi u evropske zemlje (dakle, preko 70 milijardi kubika gasa godišnje, od ukupno oko 150 milijardi). Indirektno, preko tog odgovora očekivao se i stav Evropske komisije o projektu Turski tok, to jest o nekoj novoj verziji Južnog toka koji ima smisla samo ako se ide preko Grčke, Bugarske ili Makedonije, Srbije ili Rumunije i Mađarske stigne do centralne Evrope i velikih gasnih potrošača i skladišta gasa.
Kad se taj projekat Energetske unije pojavio u proteklu sredu (25. februara), učinjen je pokušaj da se on prikaže kao ozbiljan i dalekosežan dokument koji za osnovne ciljeve ima smanjivanje zavisnosti evropske privrede od uvoza ruskog gasa putem „diversifikacije“ snabdevača i stvaranja ambijenta za homogenije i konkurentnije energetsko tržište unutar EU. U tom pravcu je prilikom predstavljanja spomenute strategije navedeno da bi više gasa trebalo uvoziti iz Alžira, Azerbejdžana i Turkmenistana, te tako planirati energetsku proizvodnju i snabdevanje da „viškovi“ za prekograničnu međusobnu ispomoć budu oko 10 odsto ukupne potrošnje.
Pri tome je još istaknuto da će buduća „zajednička energetska politika“ imati „pet dimenzija“: energetsku bezbednost, razvoj konkurencije na tržištu, efikasnost, dekarbonizaciju i pospešivanje primene inovacija. Kako je objašnjeno, bezbednost je u starom redosledu prioriteta (konkurentnost, održivost i sigurnost energetskog snabdevanja) ovoga puta premeštena na prvo mesto; kod razvoja tržišta misli se na mnogo širu mrežu međudržavnih konekcija cevovoda i dalekovoda; a ostale „dimenzije“ više su vezane za štednju i ekologiju nego za geopolitiku.
Ovaj projekat Evropske energetske unije, naravno, može se „čitati“ i drugačije. Prvo je uočljivo da je energetska politika za sve države EU suviše važna i da one nisu spremne za neki krupan napredak „zajedništva“ na tom planu, jer su im i interesi suviše različiti. Drugo je da se nigde zapravo ne spominje snabdevanje gasom iz SAD, to jest onim gasom koji se proizvodi iz uljnih škriljaca, što bi moglo da znači da projekat izgradnje LNG terminala na Krku ostaje na dugom štapu i bez neposredne podrške EU (osim ako se kao podrška ne shvati deklaracija o povećanom snabdevanju iz Severne Afrike). Treće i najzanimljivije je to da se ne iznosi direktan stav oko Turskog toka ili, naknadno, neki novi stav o Južnom toku. Istina, mađarski premijer Orban je pokušao da „ubaci“ i stav o tom pitanju, ali niko se nije upecao.
U suštini, kad je reč o promociji projekta Evropske energetske unije gotovo jedina vest je to da je otklonjen poljski predlog da se stvori mehanizam „centralne nabavke gasa“, koji bi Rusiju, ali i Norvešku, stavio pred krupne probleme, a navodno bi članicama Evropske unije godišnje štedeo oko 40 milijardi evra. Taj predlog je, navodno, odbačen jer je suprotan pravilima Svetske trgovinske organizacije (STO) o zabrani kartelizacije (u ovom slučaju na strani tražnje), a protivan je i antimonopolskim regulama EU, koje su i poslužile za pritisak na Bugarsku da otkaže ugovor sa Rusijom o Južnom toku.
Cela ova „razblažena energetska strategija“, dakako, može doživeti krupne promene do usvajanja na Savetu EU, ako Rusija nastavi da insistira na stavu da će obustaviti isporuke gasa Evropi preko Ukrajine i da će „šalter“ za prodaju ruskog gasa južnim evropskim tržištima postaviti na rusko-grčkoj granici. No, i to deluje nerealno, jer Rusija ne prodaje gas Evropi zbog neke ljubavi prema starom kontinentu, nego što mora od nečega da živi.