Iako spomenuta dva fundamentalna planetarna tranziciona procesa deluju suviše apstraktno (i rogobatno), oni imaju vrlo konkretne i svakom razumljive „pojavne oblike“, pa je lako dokazivati da je „strah od svetske tranzicije“ u pozadini ne samo rata Rusije protiv Ukrajine ili sankcijske izolacije Rusije sa strane Zapada. Kao što je, takođe, lako objašnjavati i uzdržanost OPEK-a plus prema zahtevu SAD da se naglim povećanjem pumpanja nafte obuzda nekontrolisani rast cena energije na svetskom tržištu ili da se novom ekspanzijom proizvodnje žitarica i naglom emisijom „prava vučenja“ stranih para siromašnih zemalja kod MMF-a supstituišu deficiti na svetskom tržištu hrane, izazvani rusko-ukrajinskim ratom, koje tu robu „koja život znači“ poskupljuju iz dana u dan – u dokazanim uslovima postepenih klimatskih promena. Kao što sam na ovom mestu nekoliko puta već pisao, postoji opasnost da se svetska ekonomija promeni brže nego što to i sanjaju „jaki lideri“ sa arhaičnim centralizovanim sistemima u donošenju strateških odluka, pa da se i Srbija nađe u onoj nesrećnoj grupi država koje stalno rešavaju „lanjske probleme“ (sa željom da ih nikad ne reši), a odjednom se nađe u potpuno novom ekonomskom okruženju u kojem se tako shvaćene „nacionalne pobede“ u proširenju uticaja ili teritorija mogu mačku obesiti o rep.
U poslednjih (mnogo više) od trideset godina u domenu energetike Srbije mnogo je prodavano, a nije se bogzna šta gradilo, pa je sada ispalo da će nas evropske i svetske sankcije prema Rusiji mnogo koštati. No, stiče se utisak da još nije ni počela izgradnja „nove strategije“. Jedan način bi bio da se nastavi putem prodaje pogona i resursa, pa da, na primer, Srbija svojih 30 i kusur odsto akcija u NIS-u proda nekom „prijatelju“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, a da cena bude plaćena naftom koja nije pod svetskim sankcijama. Naravno, neko će reći, pa to Rusi ne bi dozvolili. E, tu je i glavni „feder“ u priči o tome zašto Srbija nije ni dosad gledala u budućnost energetske tranzicije u kojoj Moskva vidi pad svog uticaja na svetska ekonomska zbivanja. Drugi mogući pravac, s kojim je već trebalo početi, jeste da se iskoristi bar jugoistočna energetska zajednica EU, ali to bi podrazumevalo popravljanje političkih odnosa sa susednim zemljama (a ne samo s Mađarskom) kako bi preko nje grupa malih balkanskih država „sinhronizovala“ poglede na buduću zajedničku energetsku bezbednost, međusobno se interkonektovala cevima i dalekovodima i eventualno zajednički nastupala prema nekim isporučiocima energije. Taj put je gotovo neostvariv, sa ogromnom hrpom sitničavih zađevica iz istorije koju prežvakavaju svi političari u regionu. (I tu bi, možda, neko rekao, a šta bi na to rekli Rusi?). Treći put je najgori, a to je put „šverca i razonode“, pa da se i u nekoj novoj budućnosti nastavi priča kako „ovaj narod može sve da preživi“, kao što je preživeo i one plastične kanistere sa benzinom kod svih ulaza u naše gradove u Miloševićevo vreme.
Jednostavno rečeno, još ne znamo da li se na novoj energetskoj strategiji uopšte radi, a ne znamo ni ko će u nekoj budućoj vladi biti ministar energetike i da li će on imati bilo kakvu stručnu autonomiju spram predsednika naše države, ali i Kremlja. Zasad je samo vidljivo da se stare automobilske industrije, koje se nisu pripremile za elektromotore, ruše na sve strane (na primer, ona u Velikoj Britaniji, ali i kod nas u Kragujevcu), a da Slovačka, Poljska, Mađarska i Rumunija već strahuju za svoje mesto u prioritetima promene tehnologije u proizvodnji automobila, o kojima će se odlučivati u stranim kompanijama koje su im vlasnici (u Nemačkoj, Japanu i Francuskoj). Zbog brzine promena na tom planu već se prave planovi o gašenju naftnih rafinerija i investiranju u proizvodnju baterija, itd. Ta promena je toliko brza da se stiče utisak da su i vlade onih zemalja koje ih imaju nekako „zatečene“.