Spomenuti prvi napis zapravo je intervju sa Levom Ratnovskim, stalnim predstavnikom MMF-a za Srbiju, kome je Vlada Srbije vešto dala priliku da najavi potrebu poskupljenja struje od oktobra. Njegovi argumenti su stari: godinama depresirane cene struje, što je kulminiralo 2022. godine krizom u snabdevanju. Pri tome, kaže Ratnovski, povećanja cena 2022. i 2023. samo je pomoglo finansijskom oporavku sektora, dok bi usklađivanje cena struje, jednom godišnje „na pravi nivo“, ubuduće, „štitilo poreske obveznike od neophodnosti subvencioniranja energetskog sektora“. Zanimljivo, gospodin Ratnovski, ovom prilikom nije ulazio u razloge kolapsa EPS-a pre tri godine, niti je analizirao uzroke neefikasnosti u upravljanju EPS-om, ali je izneo tezu da bi povećane cene povoljno uticale na poboljšanje te efikasnosti. Kao da nije čitao stare analize stanja u EPS-u koje je svojevremeno objavljivao Fiskalni savet.
Na neki način, drugi spomenuti napis o ovogodišnjoj dobiti EPS-a od 27,4 milijardi dinara u prvom polugođu sukobljava se predlogom o povećanju cena struje za sedam, kao i sa najavom predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će od jeseni „sve pojeftiniti“ u roku od deset dana. Naime, ni najmoćniji političari ne mogu seliti profite iz jedne u drugu privrednu granu preko noći, niti su ovdašnji potrošači baš toliko naivni da mogu očekivati da će na nižim cenama jogurta kompenzirati poskupljenja struje. Istina, veza između „pravog nivoa“ cena elektro energije i dobiti proizvođača, prenosnika i distributera struje nije baš toliko jednostavna kako izgleda na prvi pogled. Jer, našu energetiku očekuju krupne investicije u narednim decenijama, s obzirom na potrebu dekarbonizacije proizvodnje struje, pa se toj privrednoj grani mora obezbediti veća akumulativnost.
Tako dolazimo i na treći spomenuti napis, koji je zapravo, takođe intervju – ovoga puta sa direktorom Instituta „Vinča“, dr Slavenom Dimovićem. On podseća da je još pre 70 godina u SFRJ bila osnovana Savezna komisija za nuklearnu energiju i da je Srbija davala veliki naučni doprinos projektima za miroljubivo korišćenje atomske energije, što je, nažalost, sasečeno poznatim „moratorijumom“ nakon Černobiljske katastrofe 1986. godine. Dr Dimović ovde nije detaljnije objašnjavao sve finese tog moratorijuma. Potpisnik ovih redova se seća da je ondašnji politički centar Srbije još tokom osamdesetih godina prošlog veka bio veliki protivnik izgradnje nuklearki, jer je upravo tih godina od drugih republika i Vojvodine prikupljao investiciona sredstva za dovršenje velike elektrane na ugalj u Obrenovcu (po sistemu budućih „rezervisanih isporuka“ za potrošačke konzumente u drugim federalnim jedinicama). U tadašnjoj Srbiji nisu bili oduševljeni na sa izgradnjom prve nuklearke u SFRJ, one u Krškom, koju su Slovenija i Hrvatska gradile u saradnji sa američkim Vestinghausom, jer je to slabilo značaj „srpskog lignita“ u Šumadiji i na Kosovu. Tako se došlo u situaciju da je Beograd, kao tadašnji centar znanja o nuklearkama i nuklearnoj energiji u celini ostao u zapećku, naročito posle famoznog moratorijuma koji je uveden za Miloševićevog vakta. Sada, dr Dimović iznosi jednu pozitivnu i realističnu projekciju oporavka nauke bez koje nema dobre i bezbedne aplikacije atomske tehnike u Srbiji. Najteže će biti sa stvaranjem mladog kadra (ove godine se na studije fizike, na primer, na Beogradskom univerzitetu upisao samo jedan student). Za buduću upotrebu nuklearne energije potrebno je, takođe, savladati neke rustične zanose naraslih ekoloških pokreta u Srbiji. A pre svega biće potrebne i velike pare.