To faraonsko ulaganje se ne može objasniti samo provincijskom ili skorojevićevskom potrebom naših ljudi „da se pokažu i prikažu“. Prošao sam nedavno uzduž i popreko bogatu Finsku, kaže taj poznanik, i nigde kraj druma nisam video veliku kuću (jer štede na grejanju), a od Kaluđerice do Brusa nigde nema male nove kuće, niti dovršene kuće, sve su to „Visoki Dečani“ u pokušaju.
Doista, afera sa procenom kuće u Vreocima na 3,4 miliona evra, u vlasništvu biznismena „opšteg tipa“ Radosava Savatijevića Keneta, nije zanimljiva samo kao sumnja da se investitor velelepne vile u maloj srpskoj varošici snašao pomoću nekog lopovluka ili „sukoba interesa“ (nekim čudom se obreo u Upravnom odboru EPS-a u Kolubari). Ona je skrenula pažnju i na niz drugih „kontroverznih fenomena“ koji se javljaju u sistemu Srbije.
Na primer, kako to da se, u jednoj siromašnoj zemlji koja navodno kuburi sa nedostatkom finansijskog kapitala i u kojoj su investicije u nove privredne kapacitete toliko oskudne – i dalje toliko novca ulaže u nekretnine i „glomazne kuće“, mada one ne obećavaju „povrat kapitala“ u nekom (za ljudski vek) realističnom roku?
Da li je dotični gospodin Kene mislio da će mu ugled zbog velelepne kuće u Vreocima doneti išta više od udobnosti stanovanja ili odmaranja u prašnjavom okruženju velikog površinskog ugljenokopa ili je možda smatrao da će mu se ovo ulaganje isplatiti kao dobra podloga za hipotekarne kredite (ili je u pitanju nešto treće) – to zasad ne znamo, a ni ne tiče nas se.
Ipak, pošto nije reč o usamljenom slučaju, imamo pravo da se upitamo zašto oni koji i u Srbiji nađu načina da steknu pare, manje ulažu u produktivne delatnosti, a više u „kule i gradove“, igrajući na nešto nedokazivo – da će cene nekretnina u krajnjoj liniji kontinuirano rasti ili bar zadržavati vrednosti koje su u njih uložene? Jednostavno, ne može se ni u Srbiji sve objasniti „glađu za sigurnošću imovine“ u vremenima kad malo-malo neko pokreće pitanje porekla imovine.
Doskorašnje objašnjenje da u vreme socijalizma ljudi nisu imali u šta da investiraju produktivno, jer je „vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju“ bilo monopolizovano u korist države, odnosno samoupravnog naroda, pa su ljudi, nemajući kuda drugde, gradili vikendice, sada bi već moralo biti prevaziđeno.
U zemlji gde je sva proizvodnja zamrla, dakle, postavlja se pitanje zašto oni koji na neki način dođu do para – ulažu u velike kuće, stanove i kafane, a ne u neku proizvodnju ili – zašto gotov novac ne ulažu preko finansijskog tržišta u zamisli nekih drugih ulagača, gde on može doneti profit, to jest znatnu kamatu?
Fetiš nekretnina kao „sigurne imovine“ toliko je jak, da ni uverljiv strmoglav cena nekretnina u svetu u poslednje četiri godine, pa delimično i u Srbiji, ipak kod nas ne obara te cene do nivoa primerenih našim ekonomskim realnostima. Sa gledišta regionalne, pa i evropske ponude, cene nekretnina u Srbiji su i dalje previsoke, do te mere da novi investitori koji svoje pogone grade u nekoj nedođiji da bi prošli jeftinije – imaju veći trošak pri otkupu zemljišta ili raskrčivanju nekog zapuštenog naselja u kome su došli do lokacije – nego što ih koštaju nove hale i mašine.
Ta svojevrsna „naduvanost“ cena našeg zemljišta, kako građevinskog, tako i obradivog – najbolje se vidi kada se pogledaju kalkulacije većih infrastrukturnih projekata, pa su mnogi drumovi (a naročito gradske obilaznice) u zaostatku izgradnje, a mnogi već odobreni strani krediti za infrastrukturne projekte na skupom čekanju (zbog interkalarne kamate) – jer teško ide ovdašnja eksproprijacija.
To je, naime, bio jedan od glavnih problema Koridora 10, zatim autoputa koji treba da zameni Ibarsku magistralu, a sutra će to biti i najskuplja stavka gasovoda Južni tok. Istina, taj problem sa eksproprijacijom ima i neke dobre strane, jer on će umesto „javnog razuma“ efikasno zaustaviti i projekat izgradnje famoznog izlaska Srbije na more, kanala Beograd – Solun, koji je netom prikazan čak i kineskim kompanijama. Jer, zemlja oko Morave, u mašti Moravaca, skuplja je od one oko Sene ili Temze.