Dimitrije Boarov: Snažno zaduživanje državnih preduzeća

Povod ovoj politizaciji velikih dugova spomenutih kompanija dao je ovog puta Telekom, za koji se tvrdi da je 2017. imao dug od 468 miliona evra, te da je taj dug u poslednje četiri godine poskočio na 1,89 milijardi evra. Direktor Vladimir Lučić naspram te tvrdnje iznosi da „konsolidovani dug“ Telekoma iznosi 1,4 milijarde evra i da nije povećan jer su u međuvremenu snažno porasli i prihodi kompanije, koja će, navodno, krajem ove godine početi da smanjuje svoje zaduženje.

Na ovaj Lučićev utuk svojim kontrautukom odgovorio je (prema pisanju Nove od 4. jula) potpredsednik Stranke slobode i pravde Dušan Nikezić, podsećanjem da se Telekom kod banaka u martu ove godine zadužio za 673 miliona evra, a sada najavljuje emisiju obveznica od 500 miliona evra. Nikezić ovim podacima dodaje i sveže dugove za pokriće gubitaka u EPS-u (oko milijardu evra zbog uvoza struje) i u Srbijagasu (oko 500 miliona evra zbog ovogodišnjeg uvoza gasa), pa zaključuje da će prethodnim dugovima tri najveća državna preduzeća od oko četiri milijarde evra (na kraju prošle godine), tokom ove godine biti pridodato veoma mnogo novih dugova

Problem prevelikih dugova državnih preduzeća usložnjava okolnost da se oni zasad „ne knjiže“ na poziciji „javnog duga“ države, pa se stvara varljiva iluzija da je učešće javnog duga u BDP-u Srbije podnošljivo i ispod „mastrihtskih kriterijuma“ – što se već sutra može naglo promeniti ako se najveće firme Srbije, one u državnom vlasništvu, nađu u finansijskom kolapsu, to jest u makazama tekućeg „antiinflacionog“ ograničenja rasta cena, na jednoj strani, i naraslih troškova servisiranja zaduženja, na drugoj.

Iako su finansijski problemi Telekoma, EPS-a i Srbijagasa delimično različiti, ono što ih spaja jeste upravo „državno vlasništvo“ i političko upravljanje, koje uz takvo vlasništvo logično ide.

To „političko upravljanje“, dokazano je hiljadu puta, ima hiljadu mana, ali „sistemska mana“ našeg slučaja je u tome što se na jednoj strani favorizuju takozvani „socijalni ciljevi“, a istovremeno se kapital u državnom vlasništvu smatra „partijskim plenom“, pa se taj kapital troši i na korist političke superstrukture i njenih svita. Prostije rečeno, iza zavese socijalne politike i interesa zaposlenih radnika ostvaruju se ne samo politički nego i materijalni interesi grupacije na vlasti – a sve to na kraju moraju da plate građani Srbije ne na ćupriji već na mostu (kako se to kaže). Najgora posledica svega toga je negovanje zablude da je državno upravljanje „javnim dobrima“ u interesu naroda, a ne tajkuna.

Više puta sam u svojim tekstovima spominjao razgovor iz Helsinkija od pre trideset godina kada nam je tadašnji ministar finansija Finske objašnjavao tadašnji uspeh Nokije na planetarnom tržištu iako je ta firma u tom trenutku bila u stopostotnom vlasništvu države Finske. Pitali smo ga šta je tajna Nokijinog uspeha, uprkos državnom vlasništvu. On nam je otvoreno rekao da je tajna u tome što je kompanija 90 odsto investicija preduzela na svetskom tržištu, a ne u Finskoj. Na naše dodatno pitanje šta su na to rekli narodni poslanici finskog parlamenta, on je jednostavno rekao da su oni veoma zadovoljni kada čuju da je Nokija u državni budžet istovremeno uplatila na milijarde dolara iz svojih velikih profita – što je tom parlamentu omogućilo da vodi štedru socijalnu politiku. Dodajmo da je Nokija tokom potonjih godina, uprkos spomenutom mehanizmu, na kraju posrnula pod teretom državnog vlasništva, da bi se počela oporavljati tek poslednjih godina, posle privatizacije i stranih ulaganja.