Prema podacima koje iznosi Fiskalni savet, prihodi budžeta su povećani za 1,6 milijardi evra, ali su rashodi povećani znatno više, za čak 2,3 milijardi evra, pa je sada ozakonjen porast deficita sa planiranih 1,7 milijardi evra, na 2,4 milijardi evra. To pojednostavljeno znači da nije blagovremeno pokrenuta politika državne štednje, a potrošnja je ubrzana.
Fiskalni savet u tom kontekstu kaže da je „gotovo neverovatno da se pozicija izdaci za nabavku finansijske imovine (u cilju sprovođenja javnih politika) poveća u odnosu na prvobitni budžet preko 11 puta (sa 13 na 153 milijardi dinara); da se nabavka finansijske imovine na računu finansiranja budžeta poveća 35 puta (sa 3,8 na 132 milijardi dinara); da se izmenom člana 41 omogući državi da izda 102 milijardi dinara garancija za zaduživanje (prethodno bilo 24 milijarde) – a da ništa od toga ne bude jasno obrazloženo poreskim obveznicima“.
Ovaj stav Fiskalnog saveta, čini se, sugerira zaključak da su problemi sa ovogodišnjim velikim porastom gubitaka javnih preduzeća u energetici, te povećanje kamata na svetske zajmove i pogoršanje svih uslova zaduživanja, otvorili prostore za nenormalno voluntarno povećanje „pratećih troškova“ kojima skriveno upravlja državna elita.
Rebalans budžeta koji dolazi pri kraju godine u velikoj meri služi samo za legalizaciju onoga što je već potrošeno, pa u tom smislu ne vredi mnogo naknadno jadikovati
Zanimljivo je primetiti da Fiskalni savet pohvalno govori o naporu Vlade Srbije da i u rebalansu zadrži visok nivo učešća javnih investicija u BDP-u države i lokalnih zajednica (7,5 odsto), odnosno da za te namene odvoji 4,5 milijardi evra. Ta teza, da samo visok nivo tih investicija može zadržati značajan nivo konjunkture u privredi na prvi pogled deluje zavodljivo (navodno u krajnjoj instanci podstiče ponudu, pa tako ublažava inflacione pritiske), u našem slučaju je problematična, jer ne ostavlja prostor za ublažavanje poreskog pritiska na preduzetnike i građanstvo, na jednoj strani, a na drugoj strani je struktura tih kapitalnih investicija koja ne animira proizvodni deo naše privrede (auto putevi, mostovi, pruge, tuneli, spomenici, itd.).
Ovde nećemo detaljnije zalaziti u gubitke EPS-a i Srbijagasa, koje Fiskalni savet navodi kao jedno od najdramatičnijih izvora jakog povećanja državnih troškova. I u ovom slučaju rebalans budžeta ne objašnjava za čega će se direktno iz državnih sredstava podržati energetika sa bar 1,5 milijardi evra. Fiskalni savet je pri tome izračunao da bi, da nije bilo gubitaka državnih preduzeća u energetici, budžetski deficit ove godine bio samo oko dva odsto BDP-a, dok je sada to učešće skoro udvostručeno. Ako se u budućnosti planiraju velika ulaganja upravo u energetiku, model upravljanja državnim preduzećima u toj oblasti očigledno se temeljno mora menjati.
Na kraju ovog letimičnog pogleda na rebalans budžeta Srbije za ovu godinu treba zapaziti da će javni dug u 2022. godini porasti za oko tri milijarde evra, što relativizuje blagi pad njegovog učešća u očekivanom BDP-u od oko 60,3 milijardi evra.
Rebalans budžeta koji dolazi pri kraju godine u velikoj meri služi samo za legalizaciju onoga što je već potrošeno, pa u tom smislu ne vredi mnogo naknadno jadikovati, ali je bitan u pogledu pripreme budžeta za iduću godinu.