Jer, nije tu samo reč o “novoj ceni” ruskog gasa za potrošače u Srbiji, verovatno skoro dvostruko većoj od one koju smo plaćali po dosadašnjem dugoročnom ugovoru, nego i o nizu drugih eventualnih dogovora i sporazuma koji će imati ne samo finansijsku nego i političku supstancu na dugi rok.
Pri svemu tome treba pažljivo izmeriti da li se Srbiji isplati da uđe u red “privilegovanih” zemalja s navodno niskom cenom prirodnog gasa iz Rusije, uz kardinalne političke ustupke, ili je “jeftinije” u narednim godinama platiti cenu gasa po nekoj “evropskoj formuli”, dakle prilično skuplje, ali ostati sa više “suvereniteta i integriteta” (kako naši političari to vole da kažu).
Mi ovog trenutka ne znamo da li će posle susreta Putin–Vučić biti saopštena dogovorena cena gasa za Srbiju, ali možemo da primetimo da je predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić već pokušao da delimično “ukrade šou” koalicionom šefu Aleksandru Vučiću, pa je u nedelju izjavio da će Srbija od Putina dobiti “prijateljsku cenu” koja će navodno biti “najpovoljnija u Evropi”, te da to očekivanje ima na osnovu prethodnih najava ministra Sergeja Lavrova, koje je ovaj nedavno dao prilikom posete beogradskom samitu “nesvrstanih”. Tako je potkopana Vučićeva priprema ovog susreta, tokom koje je opisivao “težinu gasnog pitanja”, to jest pripremu da poskupljenje gasa za Srbiju u narednom dugoročnom ugovoru prikaže kao ekonomsku pobedu Srbije i veliki ustupak Putina njemu lično. Što ona doista i može biti u političkom smislu, pred izbore iduće godine.
Ipak, poskupljenje je poskupljenje i nikad nije zgodno, naročito kada je dugoročno ugovoreno. Dakle, suština načelnog dogovora Putina i Vučića možda će se moći očitati prema “formuli” za izračunavanje tekuće cene gasa u godinama koje dolaze jer nije svejedno da li će 70 odsto te cene biti vezano za kretanje cena nafte na svetskom tržištu (što je teško kontrolisati samo iz jednog političkog centra), a 30 odsto za berzansku cenu gasa (koja, kako vidimo poslednjih sedmica, pluta veoma visoko jer zavisi neposredno od spekulantskog tumačenja “ruske političke volje”) ili će biti obrnuto.
Naravno, stvarna cena ruskog gasa, ma koliko bila “prijateljska”, može biti i “prikrivena” nekim širim “paket-aranžmanom”. Tu su teorijski široke mogućnosti. Na jednoj strani u prilog znatnom poskupljenju gasa delovala bi okolnost da je Gaspromnjeft navodno prihvatio da postane većinski vlasnik Petrohemije u Pančevu (što će ga koštati oko 150 miliona dolara). Taj trošak, kao i ruski trošak zbog “privilegovane cene” gasa za Srbiju, mogao bi biti kompenziran nekim novim “preplaćenim” infrastrukturnim projektima (na primer, Bg-voz do Surčina i Obrenovca) ili eventualnim novim nabavkama modernog naoružanja u Rusiji (na tom polju nema “standardnih cena”, koje se, uz to, uvek mogu proglasiti i vojnom tajnom).
Nekakav “veliki paket” koji bi bio zapakovan u Sočiju može ispasti veoma skup za Srbiju na dugi rok ukoliko predsednik Vučić svom domaćinu, na primer, iznese da ne vidi “evropsku perspektivu” Srbije i da obećava da će štititi ruske interese na Zapadnom Balkanu po svaku cenu. Pa i po cenu da plaća skuplje ruski gas od Nemaca, a da će tu cenu još nazivati i “prijateljskom”.