Kao što se i moglo očekivati, “nova vlada” Srbije započela je svoj mandat starom bahatošću u regionalnoj politici, koja bi se tabloidnim rečnikom mogla nazvati i serijom diplomatskih autogolova.
Iz dana u dan poslednjih sedmica ređali su se “slučajevi” diplomatske i kadrovske arogancije Beograda, koji su u potpunoj suprotnosti s nominalno proklamovanom “politikom dobrosusedskih odnosa Srbije na Balkanu” – od planiranja sufinansiranja izgradnje aerodroma u Trebinju u srpskom budžetu za iduću godinu i ugovaranja hidroelektrana na Drini, te auto-puta do Bijeljine samo sa Banjalukom, a ne i sa Sarajevom, do imenovanja Arna Gujona za vršioca dužnosti direktora Uprave za saradnju sa dijasporom, sve do najaktuelnije brzoplete aferice sa ambasadorom Srbije u Podgorici Vladimirom Božovićem, koji, zajedno sa svojim šefom u beogradskom MIP-u, ponavlja mantru o “oslobađajućoj” funkciji Podgoričke skupštine iz daleke 1918, kada je srpska vojska ujedinjavala Srbiju i Crnu Goru.
Preko svih ovih samo naizgled trapavih poteza šalje se sa entuzijazmom poruka da zvanični Beograd ne napušta staru politiku “mešanja” državne politike Srbije s takozvanom “nacionalnom politikom jedinstva srpskog naroda”, koja je, u suštini, išla naruku svim unutrašnjim i susednim nacionalizmima u poslu krvavog razbijanja nekadašnje Jugoslavije.
To je istovremeno, zapravo, podsmevanje spomenutoj “dobrosusedskoj politici” koja se tobože zagovara (i preko “malog Šengena”) i koja bi navodno bila prihvatljiva kad bi sve novostvorene, pa i stare države u susedstvu pristajale na “vođstvo Srbije” i na “sinhronizovanje” svojih spoljnih politika s kosovskim i drugim problemima Srbije. Pa nisu te države stvarane zbog toga, već upravo protiv toga.
Posebna je priča o upornom “dizanju repa” Miloradu Dodiku, vodećem političaru Republike Srpske, i raznovrsnim oblicima finansiranja njegove dugogodišnje svevlasti u Banjaluci. Ako ostavimo po strani gotovo komično manifestaciono tretiranje jednog političara iz susedne države kao obaveznog dela svake velike političke priredbe u Srbiji, tu je niz naizgled skrivenih srpskih javnih “investicija” u njegov režim i poziciju, pa otuda on može drsko da zapreti novoizabranom opozicionom gradonačelniku Banjaluke, pa čak i svim građanima tog grada, da oni koji ne glasaju za njega neće imati ni grejanje, pa čak ni penzije, itd. To je stari trik svake vlasti prema onima koji su mimo one dominantne, samo što se takav stav u Srbiji ne izgovara javno nego se traži “jedinstvo naroda”.
Te subvencije Dodiku i srpskom narodu u Bosni verovatno silno podižu cenu svih infrastrukturnih državnih investicija Srbije u Republici Srpskoj, pošto se u tim cenama najverovatnije krije “nacionalna pomoć” ovom delu BiH. Istina, to nije izmišljotina aktuelne koalicije na vlasti u Srbiji. Setimo se, na primer, da je srpski Telekom, u vreme Koštiničine vlade u Beogradu, kupio banjalučkog operatera mobilne telefonije za čitavih 850 miliona evra. Dakle, po paprenoj ceni po kojoj se danas možda ni ceo Telekom ne može prodati.
Kredit za tu operaciju, zanimljivo, dala je jedna od najvećih američkih banaka, a ne bratska Rusija, pa se možda danas očekuje i drumski kredit od neke turske banke, te će se izbeći da Srbe u Bosni finansiraju baš Turci, što bi bilo simbolički nezgodno. (Uzgred budi rečeno, 1913. godine Otomanska banka u Parizu učestvovala je u konzorcijumu koji je Srbiji odobrio zajam od 250 miliona franaka, od čega je, u samom ugovoru, 125 miliona bilo određeno za podmirenje ratnih troškova Srbije u ratovima za “oslobođenje srpskih krajeva” od Turske i Bugarske.)
U jakoj konkurenciji srpskih “autogolova” u regionalnoj politici za najbizarniji potez moglo bi se proglasiti imenovanje Arna Gujona za šefa Uprave za saradnju sa dijasporom u MIP-u Vlade Srbije. Ovaj nekadašnji “identitarac” sa najdesnije desnice u Francuskoj možda je u međuvremenu promenio dlaku, ali nema sumnje da ga je za položaj u Srbiji kvalifikovala njegova ideološka ćud. I tim potezom poslata je poruka koja će se u regionu podsmešljivo komentarisati.