Preciznije rečeno, Bečki institut prognozira da će Srbija ov godine ostvariti porast BDP-a od samo 1,3 odsto (naspram prošlogodišnje stope rasta od 2,3 odsto), dok se u Crnoj Gori očekuje rast od 3,5 odsto. Sučeljavanje ova dva podatka, dakako, ne može biti podloga za brzopotezni zaključak da su političke krize u Srbiji i Crnoj Gori potpuno različite, to jest da promena vlasti u Crnoj Gori blagotvorno utiče na privrednu konjunkturu, dok „kriza postojeće vlasti“ (da tako nazovemo stabilnu vlast u Srbiji koju svake sedmice osporavaju protestne kolone građana na ulicama), eto, usporava privredni rast. Ipak, ma u svemu tome nekog vraga.
Naime, iako vladajuća većina u Srbiji ima praktičnu punu kontrolu odlučivanja ne samo u Narodnoj skupštini Republike, već i u gotovo svim drugim državnim institucijama, nju zapravo trese činjenica da ne daje jasne odgovore u pogledu geopolitičkog opredeljenja, zatim evropskog plana za rešenje problema na Kosovu, samostalnosti sudske vlasti, itd., dok je Crna Gora te odluke već odavno donela i zasad od njih ne odstupa, pa se njena „kriza“ u suštini svodi na transformaciju vlasti u skladu sa rezultatima nedavno okončanih parlamentarnih izbora.
Ima, naravno, i sijaset drugih pokazatelja koji upućuju na zaključak da su tekuće „krize“ u Srbiji i Crnoj Gori prilično različite. Problem Srbije i osnovni razlog njenih ne samo političkih, nego i ekonomskih teškoća jeste u tome što je praktično nemoguće uskladiti njene osnovne privredne interese, sa procenama o političkoj opredeljenosti biračkog tela, koje je navodno apsolutno „prorusko, a u pogledu Kosova i „antievropsko“, uprkos očiglednim skandalima koji potresaju Kremlj i način njegovog vođenja rata u Ukrajini i uprkos tome što sada već malo ko razume šta se doista događa na severu Kosova.
Inače, snižavanje procena o stopi rasta BDP-a Srbije u ovoj godini, iako je ovogodišnja poljoprivredna sezona daleko bolja od prošlogodišnje, zaslužuje temeljnu analizu jer upućuje na pretpostavku da ekonomske reforme koje nisu okončane, ne motivišu ni domaće preduzetnike, ni strane investitore, da kontinuirano ulažu u Srbiju, tim pre što okasnela antiinflaciona politika, sada mora da nadoknađuje ono što je bilo propušteno da se uradi u prethodna dva izborna politička ciklusa. A šta ćemo ako sutra dođe i do trećeg kruga političkih izbora?
Korelaciju političke i ekonomske krize, kao i obrnuto (uticaj privredne krize na političku stabilnost neke zemlje), mislim da ne treba ni objašnjavati. Može se što šta zamagliti političkom propagandom, ali je za svaki poredak vlasti u demokratskim zemljama presudno „stanje novčanika“ kod običnih građana. Ako se, na primer, po proceni Bečkog instituta, na Zapadnom Balkanu očekuje prosečna stopa inflacije od oko 9,5 odsto, onda procena da će ona u Srbiji iznositi oko 12 odsto – ima i političko značenje. To značenje ne mogu da umanje ni salve najava da će se penzionerima i mladima deliti pare, „kad za to dođe vreme“ i kad predsednik to odobri.