Naime, perspektiva Srbije se sužava na razglabanja o tome ko će graditi više mostova ili otvarati više radnih mesta, ko će deliti veće plate ili penzije, itd. Čak se stalno ističe da Srbija ostaje lider u obezbeđivanju stranih investicija i da je ona i dalje u stanju da obezbeđuje strane zajmove. Pri tome se retko iznosi podatak da je i u proteklih 12 godina, koliko je na vlasti u Srbiji koalicija naprednjaka i socijalista, država iz EU privukla više od 20 milijardi evra ulaganja, a iz Rusije i Kine između 6-7 milijardi. Dakle, sa zapada Evrope je stiglo tri puta više ulaganja nego sa političkog Istoka – a da li će se ta proporcija održati, to je deo pitanja o perspektivi Srbije na evropskom putu. Alternativa, da se izvori para za ulaganja u dalju izgradnju Srbije i za dalji opstanak na vlasti bilo koje političke grupacije koja je se dočepa, potraže u BRIKS-u, na primer, deluje šašavo i neozbiljno, makar koliko može doneti neki trenutni politički profit. Jer, Srbija će u svakom dugoročnijem planetarnom sukobljavanju biti manje bitna nego što se to čini domaćim geostratezima i manje privlačna za krupnije investicije kompanijama iz razvijenih industrijskih zemalja Evropske unije. U tom smislu nema razloga da se danas likuje što strana ulaganja u Srbiju zasad ne jenjavaju (Vučić je čak najavio da će ova godina biti okončana sa oko četiri milijarde evra stranih ulaganja u Srbiju, jer je do kraja jula već uloženo oko 2,4 milijarde), jer to su sve više one dodatne investicije koje su planirane još prilikom prvih ulaganja proteklih godina, a sve manje je onih doista grinfild karaktera.
U smislu dilema kuda će to krenuti Srbija može se posmatrati i izvesno tekuće presložnjavanje banaka, pošto se može dogoditi da se i inače smanjen broj ovdašnjih poslovnih banaka (trenutno 21), smanji za još pet banaka, to jest da se nastavi načelno poželjna koncentracija bankarskog kapitala. Kada je posle 2001. godine izbrojano da u Srbiji posao kreće 74 banke iz raznih zemalja bilo je jasno da je taj broj kreditora prevelik i da takav bankarski sektor nije održiv sa gledišta efikasnosti. Sada kada je taj broj pao na trećinu i kada u tom sektoru pet banaka ima ubedljivu većinu aktive i kapitala (navodno oko 65 odsto) pojavljuje se druga briga. Šta ako neka krupna banka digne ruke od Srbije iz nekih geopolitičkih razloga? Verujem da se to neće dogoditi, jer profiti banaka u Srbiji su u rastućem trendu, ali i o promenama vlasništva nad „domaćim bankama“, glede strukture rezidenata iz inostranstva koji su iza njihovih leđa, treba voditi računa, Jer, banke su glavni „izviđači“ stranih ulagača, bez kojih Srbija ne može ubrzano rasti u narednim godinama.