Pre deset godina, kada je koalicija sa Napredn(jačk)om strankom na čelu preuzela vlast, još je oko 50 odsto građana bilo opredeljeno za učlanjenje Srbije u EU, a čelnici naprednjaka Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić isticali su da neće napuštati proevropski put Srbije. Kada je potpuno vođstvo u vlasti preuzeo i današnji predsednik države Vučić, u svim ključnim dokumentima kojima su se navodno vodile sve vlade Srbije, ulazak u EU istican je kao ključni strateški cilj. U tom smislu, danas, kada sam Aleksandar Vučić govori o velikoj uspešnosti vlasti u protekloj deceniji, on preskače da spomene i najveći neuspeh te vlasti – da se Srbija u tom dugom razdoblju gotovo nije pomakla na svom „evropskom putu“ i da su njeni građani, kao što vidimo i pomenutom poslednjem istraživanju Demostata, sve manje opredeljeni za ulazak u Evropsku uniju.
Kako prenosi Beta, sociolog Jovan Komšić većinsko protivljenje građana Srbije ulasku države u EU vidi kao posledicu „decenijske neverodostojne opredeljenosti vladajućih struktura, na čelu sa SNS i Aleksandrom Vučićem, za Evropsku uniju“. Prema njegovom mišljenju, nasuprot deklarativnom opredeljenju za Evropu, mediji pod kontrolom vlasti – javni servis i televizije s nacionalnim frekvencijama neprestano šalju antievropske poruke i oni u znatnoj meri produkuju raspoloženje građana. Komšić pri tome smatra da se na taj način utvrđeno uverenje građana ne može brzo preokrenuti jer je reč o stereotipima i predrasudama više nego o informacijama. On dodaje da će raspoloženje zavisiti i o tekućem razvoju situacije, misleći na rusko-ukrajinski rat, inflaciju, probleme sa energentima, itd.
Dodajmo, problem je i, dakako, u tome kako će se životne jesenje i zimske nedaće interpretirati u političkoj propagandi. Neverovatno je da se skok cena struje, gasa, nafte i sve druge robe u Srbiji uglavnom tretira kao posledica zapadnih sankcija prema Rusiji zbog njenog napada na Ukrajinu, a i ne spominje se da znatan deo odgovornosti za krizu daje Putinova politika. I dan-danas po gotovo svim srpskim novinama i televizijama, a ne samo u tabloidima, svakodnevno možete pročitati kako je, navodno, Putin svojim ratom nadigrao Zapad i praktično učvrstio rusku ekonomiju. Da je rublja sve jača i da se obnavlja proizvodnja lada iz sedamdesetih godina prošlog veka. Kako on zarađuje na gasu i nafti danas više nego pre sankcija, kako Evropa strepi od propasti i smrzavanja i tako redom. Sve su to pretežno poluistine i kratkoročna, varljiva privredna poboljšanja uoči dugog procesa beznadežnog ruskog ekonomskog zaostajanja jer gubitak tempa u tehnološkoj tranziciji ostaće praktično nenadoknadiv, a sigurno neuporediv sa dobicima na teritoriji (kao da su Rusiji nedostajale teritorije?).
Ako se vratimo na pitanje odnosa Srbije prema EU, Vučićev neuspeh u tom pravcu mnogi u Srbiji smatraju, upravo suprotno, kao njegov najveći uspeh – da istovremeno iz EU dobije investicije i kredite, a da Srbiju ne približi evropskom klubu. Ta kolona srpskih političkih lidera, od Šešelja do Obradovića, Jovanovića i drugih zavetnika, kratkoumno gura Srbiju prema periferiji Azije i može naneti dugoročne štete srpskim nacionalnim interesima.