Naime, spomenuti Soko, na dosada izgrađenoj pruzi između Beograda i Novog Sada često sada ne može da vozi projektovanom brzinom od 200 km na sat (i da razdaljinu između dva najveća grada u Srbiji pređe za 36 minuta), već između Stare Pazove i Inđije mora da spusti brzinu na 40 km na sat, zato što je već 24 put od Nove godine napadnut od bande lopova koja uporno krade bakarne kablove i sigurnosnu opremu sa pruga u Srbiji.
Prema objašnjenju iz nadležnog javnog preduzeća Infrastruktura železnice, sada se čeka uvoz novih 50 metara kablova iz Kine da bi se zamenili ukradeni, pošto su sve rezerve nedostajućih delova ove godine već potrošene. Pri tome, iz Vlade Srbije se dodaje, kao neko objašnjenje, da su krađe sa pruga raširene i u drugim državama na svetu, te da naša teritorija po tome nije usamljena. Tu tvrdnju nisam preko interneta uspeo da proverim, pa mi se čini da ona ne opovrgava rašireno mišljenje da je jedna od „tradicionalnih vrednosti“ srpskog „duha otpora“ sposobnost da se od svake vlasti na našem terenu ukrade što više kako bi se umanjio teret eksploatacije „potlačenog naroda“.
Iz naše policije kažu da su uhvatili neke od izvršilaca opasnih krađa (kablovi koje lopovi seku su pod električnim naponom), ali da su tužilaštva i sudovi te majstore osuđivali samo za delo „teške krađe“, a ne za težu krivicu „izazivanja opšte opasnost“, a neki od osuđenih lopova dobili su ne zatvor, nego „uslovnu kaznu“(!?).
Policijsko objašnjenje čini se vrlo suzdržanim naspram glasina da su bande lopova sa pruge brojne i tehnički dobro snabdevene i obučene, kao i da je prerada ukradenog bakra u otpadima i topionicama bakra dobro razrađena i unosna (jer je sada navodno kilogram bakra na crnom tržištu oko 850 dinara).Ta nelogičnost, da se napadi na pruge tako blago gone, podigla je masu kafanskih teorija o tome ko štiti ili krije lopove koji napadaju na „državne žile kucavice“. Na primer, kada su proletos zaređale krađe na pruzi između Stare Pazove i Inđije čuo sam da je pravi vođa te bande poslanik Marijan Rističević (to je njegov izborni okrug), koji je, navodno „proširio posao“ sa rada sa državnim robnim rezervama. Ova opoziciona maštovita teza, koja je uveselila kafanu, sada je dobila na odjeku kada su se pojavile nove „imovinske karte“ političkih funkcionera iz kojih se vidi da je spomenuti uticajni poslanik „uspešan domaćin“. Druga kafanska teza je da krađe na prugama zapravo izvršavaju sami železničari i pružni radnici nezadovoljni platama, po iskustvu iz trgovačkih lanaca širom sveta da zaposleni kradu svoje firme više nego profesionalni lopovi. Treća je teza da su bande izvršilaca uglavnom regrutovane iz romske nacionalne zajednice koja je navodno listom glasala za Vučića i njegove, pa niko neće da mnogo talasa oko njihovog lopovskog biznisa i tako bude osumnjičen za nacionalnu diskriminaciju.
Nama koji nismo stručni za kriminalistiku, uprkos spomenutih i drugih teorija, deluje nelogično da ministar policije Ivica Dačić, stiže da izdaje politička saopštenja, a ne stiže da spreči krađe ni na pruzi koja između Beograda i Novog Sada prolazi kroz gusto naseljeni deo Srema (jedna velika krađa je, na primer, u junu ove godine, obavljena na pruzi između Prokopa u Beogradu i Zemuna), mnogo govori o elementarnom osećanju nedostatka bezbednosti ni u „brzim vozovima“ kojima bi Srbija trebalo da se priključi Zapadnoj Evropi. Posebna je priča da stižu vesti da se u Mađarskoj skoro ništa ne radi na trasi spomenute pruge do Budimpešte, dok se iz ministarstva saobraćaja u Beogradu naširoko šalju obaveštenja da će se u naredne tri godine rekonstruisati 3.000 kilometara srpskih pruga, da bi se revitalizovao železnički transport ka Dimitrovgradu i Skoplju (odnosno Solunu). Pre toga trebalo bi odbraniti pruge od bandi lopova u Srbiji.