To jest – nema odluke o novim vanrednim političkim izborima, visoko školstvo nije do kraja stabilizovano, blokade saobraćaja su samo za nijansu smanjene, ništa se pouzdano ne zna o sudbini američkih sankcija prema Naftnoj industriji Srbije (privremena suspenzija tih sankcija ističe 29. jula), nema sporazuma sa Trampom oko odlaganja povišenih carinskih tarifa i prema Srbiji, strane investicije u Srbiju i daje opadaju, suša preti da drastično smanji prinose jesenjih kultura, sudbina nove proizvodnje električnih i hibridnih automobila u Kragujevcu i dalje je upitna, snižavanje inflacione stope je zaustavljeno i ona ponovo preti, itd. Sve u svemu, nepovoljne spoljne i unutrašnje ekonomske prilike nagrizaju navodnu izdržljivost srpske privrede.
Ovih dana sam nakratko razgovarao sa nekoliko godinama uspešnih malih preduzetnika. Oni su vrlo zabrinuti, jer su im ove godine poslovi drastično pali po obimu. Jedan, koji snabdeva građevinarstvo uvoznim komponentama i poluproizvodima, čak mi kaže da mu je ovogodišnja prodaja na nivou od oko 35 odsto prošlogodišnje. Reč je o iskusnim ljudima koji tvrde da ih svaka promena vlasti košta oko pola godine bez novih porudžbina. Reč je, dakako, o onima koji nisu direktno povezani sa gradnjom objekata za Ekspo 2027.
U takvim sumornim prilikama pojavio se ovih dana i izveštaj Agencije za privredne registre (famozni APR) o poslovanju privrede Srbije prošle (2024) godine. Letimičan pogled na ovaj izveštaj izaziva ambivalentan utisak. Sa jedne strane, kako se navodi i u spomenutom izveštaju, imamo „pozitivan trend“, jer je srpska privreda i lane (desetu godinu zaredom) poslovala profitabilno i ostvarila „pozitivan neto rezultat od oko 866 milijardi dinara“. Sa druge strane, taj pozitivan rezultat je u odnosu na 2023. godinu – nominalno manji za 9,9 odsto (uprkos relativno visoko inflaciji), što bi se moglo oceniti kao značajan neuspeh. U spomenutom izveštaju se još navodi da je ukupno 68.387 privrednih društava realizovalo dobitak vredan 1.238 milijardi dinara. U 31.069 privrednih društava je ostvaren gubitak od 372 milijarde dinara (ostalih 13.214 društava nije prikazalo neto rezultat). Ukupni prihodi su povećani za 5,3 odsto, ukupni rashodi za šest odsto, a dug privrede je uvećan za 7,8 odsto – sve to u odnosu na prethodnu godinu. Možda je zanimljivo navesti da je prošle godine prerađivačka industrija ostvarila dobitak od 176 milijardi dinara, rudarstvo je postiglo dobit od 144 milijardi dinara, a građevinarstvo 105 milijardi dinara.
Ovde je nemoguće istražiti tačno koji su delovi privrede lane bili u milosti države i tržišta, a koji su već osetili krizu, ali se jednostavno mora primetiti da prilike za poslovanje ove godine nisu bolje nego prošle godine. One su zapravo sada lošije. Zbog toga je nešto lakše odgovoriti na večito političko pitanje: za koga radi vreme. Čini se da ne radi za one koji govore da je kriza savladana. Ipak, nije lako ni reći da vreme, samo po sebi, radi za one koji traže promene. U 19. veku, posle rušenja Bahovog apsolutizma u Austrijskoj imperiji, mađarska opozicija je od cara Franje tražila ustavno stanje i izbacila čuveni slogan – „Mi možemo čekati“. U Srbiji danas, takav slogan nikome ne odgovara, što verovatno razumeju obe strane, ali neće da kažu.