Berlinski dnevnik je svoj izveštaj o ovom istorijski rekordnom protestu u Beogradu oslonio na ocenu da posle njega Srbija ne može ostati ista. To je tačno, ali mi još ne znamo da li će sutra Srbija biti nešto bolja ili možda čak i nešto gora, jer niko zapravo ne zna kakvi su sve različiti idejni motivi okupili više stotina hiljada građana u Beogradu da svojim prisustvom pokažu da nisu zadovoljni ovim što Srbija trenutno jeste. Sa druge strane, Vučićevi tabloidi tvrde da je „propao pokušaj puča“, vajda sa idejom da moralni poraz vlasti prikažu kao pobedu države i ekipe koja njom i dalje vlada, uz pomoć svega što im u tom cilju može poslužiti, a najviše uz pomoć gole sile i privatizovane javne sfere (železnica, na primer).
Istina, sada se već osim pokušaja formiranja nove vlade, najavljuju i novi vanredni izbori. Vučić je spomenuo da bi se oni mogli zakazati već za juni ove godine, što je verovatno suprotno od zahteva opozicionih stranaka da sledeće „poštene izbore“ treba da pripremi „prelazna vlada“. Tako se po tom pitanju može reći da se Srbija nalazi u ćorsokaku – oni koji su sada na vlasti teško mogu vladati, a oni koji bi da dođu na vlast teško je mogu preuzeti.
Ipak, sve češće do javnosti dopiru i razmišljanja o tome šta treba činiti „dan posle“ pada Vučićeve ekipe. U tom pravcu, na primer, ide i članak Mahmuda Bušatlije, investicionog savetnika iz Beograda, koji prenosi ovdašnja filijala Forbsa. Najkraće, njegova teza je da neka nova vlada prvo treba da reši pitanje „krize javnog duga“, pošto on smatra da je njen dolazak neminovan uz postojeći model monetarne i finansijske politike. To je zapravo već više puta ispričana priča da je tačka preseka budućih velikih problema Srbije „precenjeni dinar“, to jest politika „fiksnog kursa dinara“ prema evru (koji navodno stimuliše uvoz, degradira izvoz, omogućava doštampavanje nacionalne valute i inflaciju, podstiče korupciju, itd.). Bušatlija čak smatra da aktuelni nedostaci monetarne politike vode ka „kolonizaciji Srbije“ od strane spoljnih poverilaca.
Ne ulazeći u sve detalje Bušatlijinog stanovišta ovde samo možemo generalno primetiti da bi svaka politika u „Danu posle“, koja bi vodila samoizolaciji Srbije, da bi se navodno sprečilo njeno bankrotstvo, zapravo bila katastrofalna za njenu ekonomiju i njene građane. Teret javnog duga jeste sve veći problem Srbije, ali nije prvi u prioritetu nekih novih politika. I najveći dugovi se mogu refinansirati, a notorno je da će sve to narod morati da otplati, ali je bitno kada i kako.
Bušatlija kao i neki naši stari ekonomisti, bar izlaze sa nekim predlozima i idejama o „Danu posle“, dok se naše političke stranke gotovo ne oglašavaju o ekonomskim pitanjima koja će uskoro doći na dnevni red. Istina, stalno se otkrivaju potencijalno veliki korupcioni skandali povezani sa javnim ulaganjima, ali sve to sa relativno malo dokaznog materijala. Naime, iz navedenih otkrića o nenormalno visokim cenama na koje se ide kod tih ulaganja, ne vidi se koji deo se odnosi na loše planiranje, neukost i ravnodušnost ovlašćenih državnih investitora naspram upotrebe javnih sredstava, a koji deo bi se mogao okarakterisati i kažnjavati kao korupciona pljačka.