U tom kontekstu postavlja se pitanje da li i kako Srbija može iskoristiti ovu “uzlaznu fazu ekonomskog ciklusa”, a autori ovog napisa (iz koga ćemo citirati ocene i podatke) generalno ističu stav da blagotvorne efekte koji dolaze sa svetskog tržišta “treba iskoristiti za sprovođenje strukturnih reformi”.
Inače, prognoza globalnog rasta u 2017. iznosi 3,6 odsto, a za iduću godinu se očekuje rast od 3,7 odsto. Kad je reč o takozvanim “rastućim ekonomijama Evrope”, gde spada i Srbija, sa očekivanom ovogodišnjom stopom rasta od oko dva odsto, u 2017. godini očekuje se prosečan privredni rast od 4,5 odsto (u Srbiji više od tri odsto). Iako se stalno raspreda o tome zašto BDP Srbije neprekidno zaostaje i za svetskim, i za evropskim, pa i za regionalnim prosecima, u spomenutom novembarskom MAT-u podseća se i na nekoliko iznenađujućih podataka koji ukazuju na to da razlog našeg zaostajanja nije u “podindustrijalizovanosti” ili malom iznosu izvoza u poređenju sa BDP-om.
Naime, a to nije šire poznato, po oba spomenuta indikatora Srbija je iznad evropskog proseka. Autori MAT-a pišu (vredi to šire citirati): “Udeo industrije u bruto dodatoj vrednosti (BDV) je tokom 2016. iznosio 25,9 odsto što je bilo više i od onog u Nemačkoj gde je 25,7 odsto. To je između ostalog posledica i vrlo stabilnog prosečnog godišnjeg rasta prerađivačke industrije za poslednje tri godine od preko pet odsto godišnje. S druge strane, udeo izvoza robe i usluga u Srbiji danas čini natpolovičnu vrednost BDP-a. Ovde smo čak svetski rekorderi u relativnom porastu izvoza budući je izvoz robe i usluga 2009. činio samo 26,8 odsto BDP-a. Činjenica je da je ovo popravljanje konkurentnosti impozantno, posebno ako znamo da je u zemljama EU u proseku udeo izvoza robe i usluga niži od 44 odsto BDP-a. I po ovom indikatoru je Nemačka lošije rangirana od nas, jer je tamo udeo izvoza u 2016. iznosio 46,1 odsto BDP-a. Čak je i Rumunija, trenutno jedna od najbrže rastućih zemalja EU, nisko rangirana sa udelom izvoza robe i usluga koji jedva da prelazi 41 odsto BDP-a. Naš problem je što sve aktivnosti na proizvodnoj strani BDP-a, u većoj ili manjoj meri, generišu nisku dodatu vrednost. Zato je i obračunati BDP, kao njihov sumarni prikaz, nizak.”
Dakle, da pojednostavimo, srpska industrija i srpski izvoz oslonjeni su uglavnom na niskotehnološke, to jest niskoakumulativne grane i to je ključni strukturni problem naše ekonomije. I većina industrijskih investicija proteklih godina smešta se u zonu takvih privrednih grana koje daju mali doprinos u formiranju BDP-a. Zašto je to tako? Jedan od razloga je i zakočena modernizacija države i njene ekonomske politike, ako ostavimo po strani činjenicu da Srbija ima usko unutrašnje tržište za skupu sofisticiranu robu.
Da li će Vlada Ane Brnabić, koja je istakla da će joj digitalizacija i IT industrija biti u vrhu prioriteta, doista nešto učiniti što bi olakšalo privlačenje ulaganja i u tehnološki moderna industrijska preduzeća – to je pitanje na koje je, možda, rano odgovarati. Problem je što ovde “praznik beznačajnosti” (da parafraziramo jedan Kunderin naslov) oduzima sve vreme svih naših političara, pa oni valjda i ne stižu nešto ozbiljno da rade. Ili i ne znaju šta bi trebalo menjati i raditi kad sve tokom njihove vladavine ide toliko sjajno. Osim što “čisto” politikantske afere sustižu jedna drugu.