Tu reformu ovoga puta nije spomenuo niko od vodećih političara na vlasti već samo (koliko sam ja uspeo da zapazim po našim medijima) Vladan Petrov, sudija Ustavnog suda i redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu (u Politici, 15-16. februara).
Iako je Vlada Srbije nedavno usvojila jedan dokument o ustavnim promenama u Srbiji, taj papir još nije dobio širi publicitet i izgleda da je uglavnom fokusiran samo na neke promene oko ustrojstva nezavisne sudske vlasti – takvih promena koje ne bi ugrozile uticaj stranačke većine u predstavničkom telu na izbor sudija i slična pitanja. To je mnogo manje od onoga što se ranije najavljivalo kao temeljna izgradnja novog ustavnog sistema primerenog državnim ambicijama da se Srbija uvede u Evropsku uniju. Kao da još nije doneta odluka oko najkrupnijeg pitanja: hoće li se sadašnje uloge predsednika države, Vlade, Skupštine i lokalnih samouprava drugačije definisati i međusobno usloviti. Najviše se, zasad onako usput, spominje moguća promena osnovnog mehanizma izvršne vlasti u pravcu takozvanog “predsedničkog sistema”, koji bi legalizovao trenutni odnos snaga među vodećim političkim institucijama u državi.
Ni pomenuti stav profesora i ustavnog sudije Vladana Petrova da treba ući u ustavnu reformu ne sadrži konkretnije predloge, ali polazi od mišljenja da “Ustav može biti dobar samo u meri u kojoj odgovara društveno-političkoj stvarnosti”. U tom smislu Petrov napominje da je manje važno da li ćemo sada ekspertsku pomoć dobiti spolja (Venecijanska komisija) već da Ustav bude pisan za “konkretan narod i konkretno društvo”. On kasnije još dodaje da bi “trebalo da pronađemo ravnotežu između opšte usvojenih evropskih standarda i onoga što možemo da sprovedemo u praksi”. Iz ovih nekoliko ocena izvučenih iz konteksta, dakle, ne vidi se tačno pravac u kojem bi trebalo da ide naša ustavna reforma, ali je očigledno da Petrov smatra da važeći Ustav treba da se menja. Najteže je, dakako, pitanje šta je to od ustavnih prava “što možemo da sprovedemo u praksi” i zašto su svi dosadašnji ustavni tekstovi u Srbiji u mnogo čemu ostajali prazno slovo na papiru.
Naravno da je i Sretenjski ustav 1835. ostao samo lepa projekcija, tim pre što je on tada ocenjen kao “francuski zasad u turskoj šumi” (Siprijan Rober). To jest, pisac tog ustava, novinar Dimitrije Davidović, bio je zadojen temeljnim idejama Velike francuske revolucije, pa je u svojstvu državnog sekretara kneza Miloša Obrenovića pisao Sretenjski ustav sa idejom da Narodna skupština, kao predstavničko telo, postane najuticajniji organ vlasti. Pre svega zbog toga je taj Sretenjski ustav odbačen i od starih carevina – i od Rusije, i od Austrije, i od Turske, pa i od samog kneza Miloša, te je ukinut “posle šest nedelja” (zameniće ga “Turski ustav” izdat kao hatišerif). Tadašnje imperijalne sile i kodža Miloš, naime, nisu mogli prihvatiti ni Narodnu skupštinu bez prava na zakonodavnu inicijativu i bez mogućnosti da presuđuje u sporovima između knjaza i “nepokretnog” državnog sovjeta. Koliko je tada bio predviđen samo mali korak u jačanju “narodnog predstavništva” vidi se, na primer, po detalju da je Skupština imala pravo da knjazu povećava platu, ali nije imala pravo da je smanji bez njegove saglasnosti.