Kada su ti izbori nedavno najavljeni, rečeno je da su oni neophodni da bi se ojačao reformski kurs vladajuće koalicije, ali se po poslednjim danima zakonodavne aktivnosti u Narodnoj skupštini Srbije ne vidi jasno o kakvim se to dubokim reformama radi i šta im stoji na putu. Jer, novi zakoni o javnim preduzećima i platama u javnom sektoru, na primer, koji su doneti u finišu skupštinskog rada, uoči raspuštanja postojećeg poslaničkog sastava, ne donose neke krupne, neočekivane promene, a ti zakoni nisu ni naišli na neki značajniji otpor u javnosti.
Čak i ako bi se prihvatila hipoteza da bi glavna tema dolazećih parlamentarnih izbora mogla biti spoljnopolitičke naravi, to jest da će se ponovo glasati ili za nastavak puta u Evropsku uniju, ili za povratak u staru rusku zonu uticaja (teza koju je lansirao Šešelj) – zasad se ne vidi jasna “linija razdvajanja” među političkim takmacima koji se spremaju za izbore. Naime, ni vlast, ali i najveći deo opozicije, ne izjašnjavaju se za neki drugačiji strateški spoljnopolitički kurs od ovog dosadašnjeg – takozvane “politike neutralnosti” uz podršku Moskve.
Uprkos vidljivog “ličnog napora” premijera Aleksandra Vučića, da popravi odnose Srbije sa susednim državama u regionu, ni na toj temi on ne može u izbornom ciklusu računati na politički profit. Sticajem okolnosti, prilike u regionu izgledaju sve gore, a sve to začinjava i nesigurna i konfliktna situacija u svetu, koja objektivno izaziva porast elementarnih strahova i kod građanstva u Srbiji. Neizvesno je, naime, kako će se do izbora razvijati takozvana “izbeglička kriza”, koja i samu Evropsku uniju trese opasnije od svake ekonomske krize, pa Srbija postaje sve manje važna na širem planu – što premijera Vučića lišava dosada značajnog oslonca za akcije unutar zemlje (“svi nas podržavaju u svetu”).
Inače, u ovom trenutku se čini da je očigledno očekivanje premijera Vučića da će sa svojim pristalicama “protutnjati” kroz izborni proces bez većih rizika i gubitaka, te da će nakon izbora imati potpuno odrešene ruke za nove političke i kadrovske kombinacije – bilo odveć optimistično. Možda će svojom ambicijom izazvati i ono što nije prognozirao – konsolidovanje jednog ili dva “fronta” protiv njegove “reformske politike”. Jer, ta politika još nije dala neke popularnije benefite i tu jednostavnu okolnost ne može zakloniti ni serija “svečanih otvaranja” javnih objekata i fabrika kojoj je pribegao i pre nego što je pravno isprovocirao prevremene parlamentarne izbore.
Ostaje, naravno, utisak da je premijer Vučić među razlozima za raspisivanje prevremenih izbora doista imao rašireno uverenje u društvenoj eliti da je ekipa koju je pre dve godine okupio u svoju vladu, suviše slaba da bi mogla da “iznese” nužnu politiku reformi i ekonomske konsolidacije u narednim godinama i da tu ekipu nikakva “rekonstrukcija vlade” ne može popraviti. Jer, kad morate da menjate dve trećine tima, zbog slabe igre i jasne nekompetentnosti – to se ne može zvati rekonstrukcijom, nego novogradnjom. Po kakvom novom projektu i sa kakvim izvođačima radova?
Nekako je ove godine sve ostavljeno za jun ili jul – od svođenja računa sa MMF-om, do dovršenja privatizacije i restitucije (na primer). I to deluje prilično nerealistično. Naročito ako u Vladi Srbije doista dođe do nekakvog “osveženja” (i politike, i stranačkog i kadrovskog sastava), jer i takve promene traže vreme da se efektuiraju. Tim pre što Srbija ima malo sposobnih tehnokrata sa iskustvom vladanja jednim tako složenim sistemom kakav je država.
A ni to “osveženje vlade” neće biti moguće ukoliko na izborima ne dođe do nekih bitnijih pomaka u korist onih koji su se odlučili za prevremene parlamentarne izbore. To je uvek problem sa takvim izborima – onaj ko ih raspisuje uvek reskira više, a oni kojima su izbori nametnuti obično malo šta mogu da izgube, a često imaju razloga da sebe proglase “moralnim pobednicima”, čak i ako napreduju ma i jedan milimetar. Ne isključujem zbog toga da će se posle izbora razviti “bitka za interpretaciju”, pošto je moguće da obe strane proglase svoju veliku ili malu pobedu. Zbog toga, sve u svemu, čini se da je 2016. godina već izgubljena za ozbiljne društvene i ekonomske zahvate.