Da podsetimo, od prvog dana Sporazuma za 60 odsto roba koje se razmenjuje između Kine i Srbije ukidaju se carine, za narednih 30 odsto proizvoda takođe će se postepeno smanjivati carine (u preširokom rasponu od pet do 10 godina), dok će najosetljiviji poljoprivredni proizvodi ostati pod carinskom zaštitom. Kako smo obavešteni, glavni korisnici ovog trgovinskog sporazuma u Srbiji bi mogli biti proizvođači svežeg voća i povrća, farmaceutskih proizvoda i produkti hemijske i mašinske industrije. Dakako, kod industrijskih proizvoda važi pravilo da je 50 odsto produkta „domaćeg porekla“.
Kod ovog famoznog pravila o poreklu robe, koje je marginalizovalo i nekadašnji srpsko-ruski sporazum o slobodnoj trgovini, čini se da su ublažene procedure dokazivanja „porekla“. Naime, ispostavilo se da srpska industrija svake vrste praktično i nema robu koju proizvodi bez dominantnih uvoznih komponenti. Sada se stiče utisak da će dve strane moći da „rastegle“ dokaze o poreklu, ako to odgovara obema stranama. To istovremeno ne znači da Srbija može postati nekakva „odskočna daska“ za zaobilazni izvoz nekih složnijih proizvoda iz Evrope u Kinu, mimo trgovinskih sporazuma Evropske unije i Kine (klasičan „reeksport“).
Na bitnu stranu se mora staviti i problem „količina“ koje Srbija može ponuditi za izvoz. U sećanje mi dolazi primer od pre više od 40 godina kada je jedna trgovinska grupa iz Kine pokazala interes za uvoz viljuškara iz nekadašnje „Pobede“ iz Novog Sada. Na pitanje koliko bi godišnje novosadski proizvođač mogao da isporuči kineskom tržištu svojih viljuškara, domaćini su rekli – između 50 i 100 komada. Kineski privrednici su odmah prekinuli poslovni deo razgovora i digli ruke od pregovora. To je, dakako, bilo suviše malo da bi se mogli pokriti svi prateći troškovi (servisiranje, mreža za isporuku rezervnih delova, itd.). Sa druge strane, i kineske kompanije neće moći da koriste bescarinski izvoz u Srbiju, ukoliko procene da u njoj nema dovoljno velikog tržišta za njihovu sofisticiranu i mašinsku robu.
Drugi veliki problem ovog sporazuma o slobodnoj trgovini je ograničenje u domenu poljoprivrednih proizvoda i svinjskog mesa, koje olakšice praktično svodi na slobodan izvoz „svežeg voća i povrća“ iz Srbije na pekinške ili šangajske pijace. Transport avionima je suviše skup za ovu vrstu robe, to je bar jasno, a druge vrste prevoza su praktično isključene. Na primer, iako je izvoz junetine uključen u carinske olakšice, problem je da Srbija praktično tog mesa nema dovoljno ni za svoje potrebe.
Kad je reč o proizvođačima „sitne robe“, igračaka, lakog nameštaja i raznih i drugih drangulija, srpski proizvođači mogu da strepe od konkurencije iz Kine. I prethodna „globalizacija“ urnisala je „sitnu industriju“ širom sveta zbog jeftinih kineskih konkurenata. Ta opasnost nadvija se sada i nad male proizvođače iz Srbije.
Srbija je u ovaj trgovinski sporazum (verovatno) ušla nadajući se velikom porastu krupnih kineskih investicija, a i iz nekih „geopolitičkih razloga“. Međutim, prilikom nedavne posete predsednika Kine Sija Beogradu, o velikim investicijama te ogromne države u Srbiju – praktično nije bilo reči. Osim što je obnovljena stara priča o Smederevskoj rafineriji nafte. To je suviše malo naspram očekivanja koja je izgleda imao Beograd.