Da podsetimo, za razliku od britanske aukcije, u kojoj se polazi od najniže cene pa se licitira naviše, dok neko ne pobedi, u holandskoj aukciji – cena se postavi visoko, pa se licitira naniže, sve dok neko ne prihvati neki od nižih nivoa cene.Tako ćemo ići naniže i tokom ove godine – sve do puke želje da ne bude gore.
Naime, već prve postpraznične izjave stručnjaka šire zabrinutost da se postavljeni ciljevi za ovu godinu (dva odsto rasta BDP-a, stopa inflacije od oko 5,5 odsto, uz stopu rasta plata i penzija od oko četiriodsto, itd) neće moći ostvariti, što može izazvati socijalne nemire. No, takvi nemiri zasad nisu na vidiku, iako narod polako snižava očekivanja od „novih vođa“.
U tom kontekstu, čini se, naročito u „božićnim izjavama“ naših političara, oseća se da i oni spuštaju ambicije, pa je otuda Vlada, baš na prelazu godine u novu godinu, lansirala i priču o trenutnoj „izvesnoj stagnaciji nezaposlenosti“, to jest „izvesnom usporavanju porasta nezaposlenosti“. A zapravo se očekuje da u 2013. godini stopa nezaposlenosti dobrano pređe 30 odsto.
Uostalom, da i ja tome nešto dodam, Vlada Srbije je započela nekoliko krupnih poslova (finansijsku konsolidaciju, kosovski dijalog i hapšenje osumnjičenih za korupciju) – ali zapravo još nije učinila ništa što nije planirala da otpočne i ona prethodna, osim centralizacije javnih nabavki (a i ta „reforma“ je sumnjive racionalnosti).
Zašto onda od letos, kada je vlast preuzela nova koalicija, nema štrajkova, niti najava razgorevanja nekih tradicionalnih žarišta „socijalnih nemira“? Da li su očekivanja od „nove vlasti“ i dalje takva da je narod spreman da izdrži „tekuća odricanja“, nadajući se da je napokon „Srbija na dobrom putu“? Na primer, sindikati učitelja i lekara su zaćutali, dok su prethodnih godina štrajkovali svako malo, zbog neispunjenih dogovora sa ministrom prosvete i ministrom zdravlja. Ministar prosvete je ostao isti, kao i njegova nepostojeća politika, a učitelji se ipak drže učionica.
Pored toga, medicinske sestre ćute u bolnicama, iako nijedna više ne može samostalno kupovati zavoje i toalet papir, da o lekovima ne govorimo – dok ministar finansija, umesto ministarke zdravlja, ispituje gde je nestalo 150 miliona evra, koji su „krenuli“ prema farmaceutima, ali do njih nisu stigli.
Ne može se taj „naprasni socijalni mir“ objasniti jednostavnom teorijom da je nova koalicija „bliža narodu“, jer je „odustala od reformi“ – pošto je Srbija reforme, praktično, zaustavila još 2006. godine. U tom antireformskom pravcu nova vlada je dodala, na primer, obećanje o „prestanku otpuštanja“ (zaposlenima kod države) i preporučila duže praznovanje pravoslavnih praznika i kod privatnika (što je ravno naređenju, pošto poslodavcima koji se ogluše, preti „fatva“ da ne poštuju „verska osećanja“ većine).
Dakle, ako je ova vlast doista „populistička“ na rečima i obećanjima, to ipak ne može objasniti taj preteći „apsolutni socijalni mir“ koji je trenutno zavladao (tuče izbijaju samo u lokalnim skupštinama). Pre će biti da je reč o onom starom fenomenu, da su ljudi spremniji na odricanja danas, kada preti strašnija sutrašnjica. To je, uostalom, i smisao stalnog naglašavanja da je Srbija pred bankrotstvom, kao da to nije gotovo stalno bila od 1804. do danas.
U Srbiji pri tome postoji ukorenjeno shvatanje da je svaka vlast koja je spremna da hapsi – efikasna i ozbiljna vlast. To objašnjava i nagli rast popularnosti „prvog potpredsednika“ Aleksandra Vučića, koji je najviše poradio na iluziji da nova vlada nešto radi, iako na vidiku nisu nikakve stvarne reforme. Uostalom, u najpopularnije političare u istoriji Srbije uvek su spadali oni koji su hapsili: od Tome Vučića Perišića i Ilije Garašanina, do Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića Krcuna.
Uprošćeno govoreći, većina ljudi će, kao u „holandskoj aukciji“, na kraju biti zadovoljni što nisu uhapšeni u javnom interesu, zahvaljujući dobroti onih koji to mogu narediti, ali to još nisu naredili, jer su okrenuti humanim ciljevima.
Sada se najviše hapsi povodom privatizacija, iako stručnjaci generalno dobro znaju u čemu je bio problem i otkud toliko korupcije u tom procesu. Na primer, Božidar Cerović u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Tranzicija – zamisli i ostvarenja“ u tom smislu kaže: „Srbija je prednjačila u reformama jednokratnog karaktera – privatizaciji i liberalizaciji – a bila je relativno spora u onim koje se tiču dugoročnih strukturnih reformi poput konkurentske strukture tržišta i institucionalnog uređenja tržišne privrede.
Drugim rečima, Srbija je takvim rasporedom reformi ograničila i efekte onih promena koje je brže uspela da sprovede“.