Kako čitam u novinama, navijačke kolone sa bakljama prošpartale su svim glavnim ulicama Beograda i do posle ponoći slavile pobede svog kluba na Kalemegdanu, pokraj Spomenika pobedniku.
Neko će reći – pa dobro, neka se i mladi malo raduju, jednom godišnje se stiče šampionska titula. Mene brine što se bakljade uvode u takve proslave jer u subotu je izgoreo autobus, a sutra ko zna šta sve može biti zapaljeno. Neću da spekulišem da li je to zapravo “poruka” svima nama onih koji su snabdeli mlade navijače bakljama ili je jednostavno reč o scenskoj atraktivnosti “vatrene bujice” koju su, kako nas uči istorija, koristili mnogi ekstremni ili rušilački pokreti, još od evropskih verskih ratova iz 15-16. veka, do nemačkih “jurišnih odreda” i američkog Kju-klaks klana.
S viškom “navijačkog ushićenja” koje je kulminiralo u proteklu subotu ima više problema. Poznato je i mnogo je puta pisano o tome da je naš fudbal u velikoj meri kompromitovan sa gledišta sportske, etičke, pa i ekonomske tačke posmatranja – te da su najjače organizovane navijačke grupe često pod kontrolom kriminalnih klanova. U tom pravcu ima ocena da se preko sportske titule ne ostvaruje samo jača pozicija za proširenje na tržištu švercovane robe i narkotika nego se preko navijačkih organizacija koje slave te titule stiče svojevrsna mreža za distribuciju “crne robe”.
Verovatno ima i toga, kao što ima i borbe za hvatanje bolje pozicije u sakupljanju što više pešadije za predstojeću bitku za privatizaciju fudbalskih klubova i državne imovine koja im je decenijama ranije štedro stavljana na raspolaganje. Poznato je u tom smislu da su uprave naših fudbalskih klubova “potopljene” u takve manevre s navijačima, a neke i pod njihovim neizdrživim pritiskom. Što se toga tiče, nema drugog leka nego da se privatizacija ubrza, pa da vidimo ko će čime ovladati i da li će taj neko znati da upravlja onim što je stekao svojim “društvenim radom” (ili samo ima nameru da preprodaje ono čega se jeftino može domoći). Sa druge strane, državni organi ne žure s privatizacijom jer vlast kao da nije rada da uđe u proces za koji nije sigurna da će se odvijati baš onako kako njoj odgovara. To upućuje na zaključak da se s navijačima i politički kalkuliše – samo nije potpuno jasno s kojim ciljem i uz kakve rizike.
Političke kalkulacije s “navijačkom masom” bile bi najopasnije jer nije se taj rodio ko može da kaže da može precizno da upravlja gomilom “sportskih patriota” koji su spremni da “ginu” za ove ili one “boje” njihovog voljenog kluba njihove voljene nacije. Dakle, nije tu, u suštini, bitno da li su, na primer, “zvezdaši” tipično “srpske patriote”, nastavljači Krcunovog i Lekinog “srpskog kursa” (odnosno “srpskog stanovišta”), a partizanovci nekakvi stari “levi vojno-državni patrioti” jer u oba ova slučaja radi se o o velikim grupama mladih ljudi kojima je moguće manipulisati i s kojima se može izvesti veliko nasilje. Dakako, te navijačke grupe ne mogu se usmeriti na izvođenje nekih komplikovanih “strukturnih reformi” jer nasilje je odlučujuće u vanrednim situacijama, kada se odlučuje “ko će koga”.
I na kraju, a možda je s takvom ocenom trebalo i početi ovu priču, glad za pobedama kod mlade generacije razumljiva je u Srbiji, gde je pobeda u poslednjim decenijama toliko malo. No, kada se naduvava pobeda u jednom takmičenju bednog kvaliteta, a takvo je naše fudbalsko takmičenje, onda je logično što se pitamo zašto su kod nas navijači iznad građanskog sistema i zašto im je praktično sve dozvoljeno.