Postavlja se pitanje zašto je Srbija prošla toliko loše, gore i od Kine i više nego dvostruko lošije od Evrope? I zašto će nas, po prvim proračunima, Trampov šamar godišnje koštati više nego 600 miliona dolara, a indirektno i na duži rok i mnogo više? Prema još sporadičnim ocenama stručnjaka, taj visoki rang američkih carina, prema zemlji sa kojom SAD imaju relativno malu spoljnotrgovinsku razmenu (tamo smo prošle godine izvezli robe i usluga za 678,9 miliona evra, a uvezli za 683,7 miliona evra) – predstavlja ceh „stihijne politike neutralnosti“ oslonjene na Kinu i Rusiju, paralelno sa zakočenom i tobožnjom politikom beskonačnog pregovaranja o ulasku Srbije u Evropsku uniju. Zvanične srpske ocene Trampovih prohibitornih carina prema Srbiji, još nema. Premijer srpske vlade Đura Macut je baš u danima kada nas je snašla američka šamarčina smatrao da je potrebno da izjavi da u EU nećemo, ako je potrebno da priznamo Kosovo, i da ostajemo pri stavu da Rusiji nećemo uvoditi sankcije. Kao i mnogi drugi naši političari, ni Macut izgleda ne razume da je tajming pojedinih izjava često važniji od njihove sadržine.
Kaznene američke carine navodno će direktno pogoditi prodaju oko 700 firmi iz Srbije, a indirektno će biti mnogo više oštećenih, jer će deo tegoba Evropske unije zbog otežanog izvoza u SAD, pasti i na kooperante evropskih firmi iz Srbije. Najopasnije je to što ni Kinezi, a ni drugi svetski investitori, neće biti motivisani da ulažu u zemlju koja je „pročitana“ kao „vazalna“ enklava Sija i Putina na Balkanu. Uostalom, posle šest uzastopnih godina značajnog priliva stranih direktnih ulaganja u Srbiju, u prvih pet meseci ove godine je zabeležen neto odliv od čak 350 miliona evra (a on se do kraja godine može povećati i do blizu milijardu evra). Najgore je što će Trampove „sankcije“ prema Srbiji pritisnuti ne samo ovdašnje proizvođače bakra i čelika, te guma i lovačkog naoružanja, nego i poslednje decenije brzorastuće izvozne usluge naše informacione tehnologije. Evropa je godinama tolerisala „Vučićeve nestašluke“, dok je Tramp pokazao da ga spoljnopolitičke „nijanse“ me zanimaju. To je istovremeno preteći signal i za ruske firme u Srbiji (posebno NIS).
Šta Srbiji sada ostaje osim suve patriotske retorike (suvlje od famozne „suve drenovine“), po kojoj nezavisnost i suverenost srpskih vladara nema cenu? Izgleda da nešto mora da se menja u geopolitičkom pozicioniranju države. To nije pitanje volje i raspoloženja „narodnog lidera“, već pitanje opstanka i svakodnevnice građana Srbije. Čini se da je potrebno da se zemlja uozbilji i doista krene putem temeljnih unutrašnjih reformi, a za takav posao ovde niko ne pokazuje mnogo elana, čak ni u opoziciji. I niko ne gleda dublje u budućnost.
Na primer, aktuelna srpska vlast sada juriša na sudski sistem, a kada on bude potpuno „sajedinjen“ sa ćudima vodećih politikanata, on će postati neupotrebljiv u budućim još težim vremenima koje nam verovatno slede. A reforme niko ne može sprovesti ako i sud ostane bez autoriteta. I tako dalje i tako redom. Zemlja u kojoj su državne institucije bez autoriteta je zemlja permanentnog „vanrednog stanja“, čak i ako se ono ne uvodi na ustavom predviđen način