Socijalistička partija Srbije imaće veoma jaku poziciju u budućem vladajućem bloku, a naprednjaci, nastali i iz Srpske radikalne stranke, biće dominantna snaga u opoziciji. Budući da je reč o dve političke grupacije koje su vladale Srbijom tokom devedesetih, moglo bi se zaključiti da je na delu povratak u goru prošlost i da su i snage i ideje koje ovaploćene 5. oktobra pre 12 godina na izdisaju.
Istorija se nikada ne ponavlja baš bukvalno. Jeste da je reč o SPS-u i presvučenim radikalima i da i među jednima i među drugima ima ljudi koji su žarili i palili devedesetih, ali ovo nije ono vreme, nije ona država, nije ono okruženje, nisu one svetske i domaće ekonomske prilike. Sve i da im je to cilj, nove-stare stranke ne mogu da ponove katastrofu ratova koje su već izgubile u naše ime, a verovatno ni hiperinflaciju u kojoj su se mnogo obogatili, u svoje ime, dakako.
U kampanji za ove izbore nije se puno pričalo ni o Kosovu, ni o zaveri međunarodne zajednice protiv Srbije, ni borbi za spas srpstva, ni o bombardovanju ni o susedima koji nam vekovima rade o glavi. Glavni razlog je što tri ključne stranke, DS, SPS i SNS više nisu zainteresovane za ove teme tipične za devedesete. Njima su se bavili radikali, Dveri i Demokratska stranka Srbije, a oni su na izborima prošli prilično loše.
Tačno je, međutim da je petooktobarski polet gotovo nestao. U kampanji za izbore koji se upravo završavaju reforme gotovo da i nisu pominjanje, kao da je Srbija i na političkom i na ekonomskom planu sve završila. Umesto toga imamo žestoku retoriku i političku netoleranciju, zastrašivanje, zloupotrebe medija… Ukratko, u kampanji se mnogo više govori o tome kako su oni drugi loši i opasni, nego o tome šta sve treba uraditi nakon izbora.
Vraća se, dakle, duh devedesetih, a Demokratska stranka, jedini respektabilan baštinik ideja 5. oktobra u sistemu vlasti, pristala je da i sama posegne za propagandnim arsenalom iz tog vremena kako bi se održala na vlasti. Taj korak je posledica nesposobnosti sadašnje i minulih vladajućih garnitura da istinski reformišu srpsko društvo i privredu. Da su u tome uspeli, stranke i političari iz devedesetih bili bi na marginama, a ne u središtu događaja.
Pobeda na parlamentarnim i očekivana pobeda u drugom krugu predsedničkih izbora stavlja DS u poziciju političke snage koja preuzima punu odgovornost za budućnost zemlje. Ako Srbija ne potone u recesiju i ako u dogledno vreme uspe da makar delimično reši probleme koji sputavaju evrointegracije (Kosovo, korupcija…), pitanje savezništva sa SPS se neće ozbiljno ni postavljati.
Odgovor na pitanje da li ćemo biti bliži devedesetim ili evropskoj budućnosti će, dakle, zavisiti od spremnosti DS-a da ubrza političke i ekonomske reforme započete smenom Miloševićevog režima i spremnosti SPS-a da u tom poslu pruži punu podršku, čak i na potencijalno bolnim pitanjima poput Kosova i odnosa sa susedima.
Ako te spremnosti ne bude, jalova politička prepucavanja koja su se „rascvetala“ tokom predizborne kampanje postaće standardni obrazac ponašanja.
Devedesete mogu da se ponove, ali samo kao neka vrsta farse u kojoj političari i mediji zabavljaju javnost tako „važnim“ pitanjima kao što su diploma Tomislava Nikolića ili romansa Milutina Mrkonjića i Ane Bekute, ili je zasipaju bombastičnim izveštajima o istragama koje se pripremaju protiv ključnih tajkuna.
Političari mogu čak i da se busaju u grudi kako će vratiti „oteto Kosovo“ i prisajediniti Republiku Srpsku „matici“, ali niko od njih nema ni sredstava, ni snage, ni energije da to zaista i pokuša.
Ako neko stvarno očekuje od ovih plutokrata i diktatora na celu da ce nesto uraditi skroz razlicito od onog sto inace stalno rade, ili je glup ko cuskija ili malo dete.