Sve se ubrzalo. Floskula. Ali stereotipi kako-tako dotiču, ipak, bar neku nit univerzalnog. Onu najkraću, najzatureniju, najtanju. To bi mogla biti tajna zavodljivosti svih generalizacija. Tajna dopiranja do uma i srca, dobro poznata ljudima iz sveta marketinga. Sofistima, spin doktorima, ribarima ljudskih duša. Malim bogovima koji uživaju da se igraju tuđim životima, nestajanjem naroda, sudbinom sveta. Bez i mrve griže savesti. No, kakogod. Ovih dana i poslednjih sedmica, iz dubine bića – treperenje, u svemu, u svakome, posvuda. Promiču dušom slike, misli i osećanja. Rojevi ličnih antinomija, zbog kojih je naše sećanje fragmentarno. Zato, valjda, što smo razbijeni. Šuplji, punjeni ljudi. Usitnjene pažnje i kratkog daha, rascepljeni između svega i ničega. Pa kada zasićenje dosegne svoju najvišu tačku, dešava se veliki prasak na horizontu našeg unutarnjeg neba. I… tišina. Globalna tranzitorna amnezija. Dok pritisak ne popusti dovoljno, da bismo se iole rasterećeni vratili u prvobitno stanje. Niko više ne može sa sigurnošću da kaže kako ono izgleda. A onda, sve ispočetka, u vrzinom kolu, tražeći senku. Medveda ili mrmota, nije važno. Nama je naša sopstvena neuhvatljiva. Dakle, nečiju. Senku, bilo čiju. Kao poslednji dokaz da nismo sami.
Koliko samo pretnji čoveku o vrat nanižu sati jednog dana. Na pretek. A dana sedam u nedelji. Sve je postalo roba, pa bi i strahovi to mogli da budu. Verovatno već i jesu. Odavno. Od pamtiveka. A danas, još uvek, u nekim bizarnim onlajn katalozima užasa, za naručiti. Strahom upravljate milionima. Strahom se brišu oštre razlike koje razdvajaju pojmove: građanin – podanik – rob. Sve to vrlo dobro znaju oni koji ga zloupotrebljavaju u svoju korist. Psihopate, sociopate i poneki demon. Oni koji posle najgadnijeg pasjaluka odu kući u miran san. A mi, ostali, dovoljno smo pripremani putem književnosti, reklama, naučnofantastičnih filmova, televizijskih serija. Decenijama. Distopija je, konačno, postala opipljiva stvarnost. Navikli smo se. I prihvatili je kao najnormalniju stvar na svetu. Prilazilo nam je i disalo u kragnu sve ono o čemu smo slušali, čitali, gledali… a mi smo ćutali. Oguglali. Na ratove za resurse, bio-terorizam, na hakovanje ljudskog uma, rat protiv knjige i znanja, na zabrane, ucene, igre plinskog svetla i krađu države… Prastara igra, još iz vremena prerijskih ljudoždera, u naše dane dovedena ja do savršenstva. S tom razlikom što danas nema krvi. Ili uglavnom. Sve je mentalno. Tehnotronski. To nam je svojevremeno otkrio Artur Klark rekavši da se bilo koja izuzetno napredna tehnologija ne razlikuje od magije. A ključ magijskog dejstva je – strah. Tajna uspešnog otpora je u nepristajanju na pravila koja ti nameće vrag. Dok se kriješ od ovna i govna, neko drugi će slasno da proživi tvoj život. Ispravi kičmu, stani čvrsto i odsečno reci: NE!
Prečesto nešto znamo, ali to ne zna nas. Nema uzajamnog sažimanja, doživljajem, u duhu. Imamo golu informaciju, ali to još uvek nije punoća znanja, a kamoli mudrost. U nedelju uoči Savindana, na Svetoj liturgiji čitan je odlomak iz Jevanđelja po Mateju, koji kaže: „Narod koji sedi u tami, vide svetlost veliku…“ I tada, sva raspoloženja i stanja kroz koja sam prolazio u poslednje vreme, sabrala su se u jednu tačku. U tačku nepobitne spoznaje da je bol cena i pratilac rasta i promene. Da je patnja privilegija, zato što ne može baš svako da trpi i podnosi udare obesnih i silnih. Pati se po nekakvom višem zaduženju. Koliko podnesemo mi, toliko će manje morati da se muče oni pored nas. Takva patnja izabranih razdužuje i rasterećuje sve. I to je tajna srađanja zajedničkim delom. Tako se izdižu pojedinci, ali tako i vaskrsavaju čitavi narodi. Neophodno je dotaći lepljivo dno ponora, da bi se moglo otisnuti u vis. Ka površini. U mrkloj tami dovoljno je da jedna sveća prva obasja prostor. I ta jedna čini suštinsku razliku. Ostale će se potom paliti jedna za drugom. Tako uvek biva. Događaj prestiže događaj. Cilja se pokušajima.
Po svoj prilici, mrak uzmiče, ali najtamnije je uvek pred svitanje. Naše je da čuvamo krug svetla, da ne dopustimo varke mraka. Naše je da verujemo u svetlost, i u budućnost znanja, a ta budućnost su mladi. Da verujemo u besmrtnost ideja pravde, jednakosti i slobode. Da ne posustajemo.
U ovom trenutku, naša mladost svojom lepotom, čistotom i pameću brani svetlost od tame samovlašća, zločina i korupcije, trpeći i primajući udarce za sve nas.
A gde smo mi, ostali?