Konačno, smatrao sam i da je odluka o ukidanju obaveznog vojnog roka i besmislenog maltretiranja mladih kojima u tim godinama počinju studije, porodice, poslovi, takođe ishod racionalnog suočavanja sa bezbednosnom realnošću jedne državice u potpunosti okružene NATO savezom, koja konačno uviđa nesuvislost vojne neutralnosti, te svoju bezbednost više ne sagledava kroz traženje neprijatelja i keženje zuba na prvog komšiju, već kroz konstruktivno pripadanje sopstvenom geografskom i političkom okruženju.
Ipak, tu dobru vest i tu novu okolnost, pratile su, kao i uvek, mnoge, poprilično loše i vesti i okolnosti, počevši od doslovno svih elemenata idiotske politike prema Kosovu, koja je od demokrata do naprednjaka doprinosila isključivo stvaranju opšte državne, društvene, bezbednosne rovitosti, jedne države koja ne zna gde joj je dupe a gde glava, i koja rado menja jedno za drugo, posebno kad ima prilike da se izblamira pred Ujedinjenim nacijama, Evropskom unijom i svim međunarodnim institucijama koje su, u toj Srbiji koja ukida obavezni vojni rok, još uvek videle državu koja istinski teži normalnosti i demokratiji, a ne rupčagu iz koje se još jedino može iskopati, ili u nju zakopati, neko otrovno đubre.
Nesposobnost formiranja i osposobljavanja efikasne, ili makar bezbedne, profesionalne, mirnodopske vojske bila je samo jedna u nizu očekivanih nesposobnosti jedne nedovršene države, a kasnije – jedne nedovršene i opljačkane države, otetih institucija i vojske svedene na promotivni servis kriminalnog režima, vojske koja tokom poslednje decenije nije prezala ni od jednog oblika servilnosti i samoponiženja, pa ni skrivanja dokaza o teškim krivičnim delima u kojima su tokom godina gubljeni ljudski životi.
Naravno da je ovo društvo naviknuto da sve što mu vlast servira s pravom posmatra kao nešto što može da bude a ne mora da znači, te da je svaka svinjarija u funkciji skretanja pažnje s neke druge svinjarije, pa možda zato sve ove hiljade mladih ljudi od 19 do 30 godina, ne pokazuju, koliko vidim, nikakvo posebno uznemirenje pred činjenicom da im jedna okupatorska vlast, koja nam komada zemlju, poklanja je i prodaje multinacionalnim kompanijama i koristi svoje oružane snage za odbranu njihovih interesa, sprema dvoipomesečne aranžmane za gubljenje vremena i partijsku indoktrinaciju, a sve pod suludim izgovorom nedefinisane pretnje koje se nad zemljom nadvija. Opoziciono opredeljeno društvo, naizgled i samo indiferentno pred vešću o vraćanju vojne obaveze bez jasne svrhe i cilja, moralo bi makar da se zabrine nad činjenicom da će, kada otpočne primena te odluke, u svakom trenutku oko 5.000 mladih (20.000 godišnje) biti zatvoreno u nekakvim vojnim objektima. A reč je o ljudima – to režim dobro zna – koji će slobodnoj Srbiji biti potrebni na ulicama i trgovima, kada dođe vreme da se Srbija menja, a ološ za uši izvlači iz otetih institucija.
Najzad, vredi se podsetiti i da je to što se, nažalost, naziva srpskom vojskom, a tokom devedesetih, još žalosnije, jugoslovenskom, u poslednjih trideset pet godina dobar, a možda i najveći deo vremena, služilo kriminalnim interesima hulja i zločinaca. Rušila je gradove do temelja. Pružala podršku i direktno učestvovala u kukavičkim i psihopatskim raketnim i snajperskim opsadama. Lovila je po kućama „dezertere“ i mlade koji nisu hteli u njihov rat. Sarađivala sa paravojnim bandama osuđenih kriminalaca i ubica. Bila instrument za sprovođenje etničkog čišćenja. Upravljala logorima za masovno izglađivanje i ubijanje. Trovala bunare ljudskim leševima. Ubijala „izdajnike“ u sopstvenim redovima. Kopala jame za masovne grobnice. Organizovala tajni kamionski prevoz i istovar leševa u reke i jezera. Pružala utočište ratnim zločincima i streljala svoje regrute, slučajne svedoke njihovog skrivanja.
Bio sam i ja vojnik jednom davno, u Brčkom, gradiću u koji se nikad više nisam vratio, koji pamtim po tome da je vojska bila dočekivana u kafani sa osmehom i besplatnim pivom. Rekao mi je to neko ko je tamo bio pre mene, uđeš, kaže, u kafanu i odmah ti stigne pivo na sto. Nisam verovao da je baš tako, ali da, baš tako je bilo. Kelner donosi pivo, a odnekud vam maše neki nasmejani čova. Godinu dana kasnije, dok su se zabrinuti građani Brčkog svih nacionalnosti okupljali na ulicama da iskažu svoje jugoslovensko jedinstvo, iz te kasarne izašli su zajedno JNA i paravojni šljam i pobili više od hiljadu nesrpskih civila, muškaraca, žena i dece.
Poslednjih godina, to što se zove srpskom vojskom loša je propagandna mašinerija koja i u miru proizvodi besmislena stradanja, i koja za sve ove godine od kada je ukinuta vojna obaveza nije bila u stanju da od sebe stvori bilo šta što liči na ambijent profesionalnosti i odgovornosti. To što se naziva vojskom Srbije, i čije redove iznova treba da popunjava srpska mladež, danas se klanja i služi pojedincu koji je nekada histerično pozivao na ubijanje sto za jednog, koji je bio direktan učesnik ratne politike koja je zemlju zavila u crno, koja je ostavila iza sebe stotine hiljada mrtvih, a koji je danas, izmišljajući pretnje i neprijatelje, posvećen trovanju i pljačkanju sopstvene države zajedno sa svojom bandom huligana, dilera droge i oružja, svinjopekača i keramičara.
Imajući pritom u vidu da se Ustavom zagarantovani prigovor savesti već sada u režimskim ganglijama zamišlja kao neki vid kažnjavanja svakog ko se na to pravo pozove, na građanima Srbije je da odluče, a pre svega onima koje će ta i takva vojska da sprema za neki svoj zamišljeni rat, kako će se narednih meseci postaviti ne samo u odnosu na sopstvenu savest, već i na budućnost i slobodu svoje zemlje.