Devedesete bujaju. Oglašavaju se kao glasni prdež preko opustošenog Trga Republike kroz vest o imenovanju novog predsednika UO Narodnog pozorišta. Cure kao bale iz usta robovlasnika i upravnika paravojnog kampa u Pionirskom parku koji plače nad sudbinom Slobodana Miloševića i psihotično optužuje generaciju koje se tada nije ni rodila za njegovo hapšenje i suđenje.
Dovoljno je pogledati izložbu Dubravke Stojanović, Lavirint devedesetih, pa potom izaći na svetlost dana i videti da je sve i dalje tu, štaviše da je sve još mnogo gore, jer ratom poraženo zlo sada više nema kud sem da okupira, ruši i ubija sopstvene gradove.
Ostale su devedesete ovde, upisane u apsurd srpskog Ustava, užlebljene u većinskom političkom kukavičluku, u stanju svesti društva koje od sebe krije sećanja na hladnjače i masovne grobnice, koje živi od uverenja o sebi kao večnoj i svetoj žrtvi. Ostale su u korupciji i kriminalu koji prožimaju i proždiru državu, od dna pa sve do vrha kojim dno vlada.
Milo Lompar nesumnjivo je opozicionar, makar tehnički gledano. Tačnije, Lompar nesumnjivo sebe smatra opozicionarom, i svakako ga mnogi takvim smatraju. Naziva sebe, ili ga drugi nazivaju, konzervativnim intelektualcem koji se sopstvenim primerom trudi da pomiri nacionalno i građansko, što u današnjem svetu podela uistinu prijemčivo zvuči, i nema sumnje da, zaista, Lompara mnogi smatraju konzervativnim intelektualcem koji miri nacionalno i građansko. I možda je upravo u toj nameri, a valjda i kao primer svoga odlučnog suprotstavljanja strahotnoj srpskoj tendenciji ka „samoporicanju“, Lompar, kao predsednik Srpske književne zadruge, odlučio da upriliči taj dirljivi događaj: rođendansko književno veče u čast zločinca pod čijom su komandom i sa čijim znanjem vršene masovne egzekucije, deportacije, komšije obeležavane belim trakama, spaljivana sela i ljudi. Zločinca pod čijom komandom je masakrirana Srebrenica, pod čijom je direktnom odgovornošću uspostavljen sistem logora za ubijanje, torturu, silovanje, kroz koje su prošle desetine hiljada zatočenika, a hiljade zverski ubijeno. Zločinca odgovornog za smrt jedanaest hiljada građana Sarajeva, od kojih hiljadu i šest stotina dece, ubijanih u kontinuitetu četiri godine snajperskom i minobacačkom paljbom, izgladnjivanjem i žeđu.
Danima kasnije, primetna je tišina u koju je ta skromna rođendanska fešta, uz prigodno predstavljanje novog izdanja Karadžićeve poezije i rado viđene goste, kao u zamašćenu krpu ostala zavijena. Nema medija (ne znam za one režimske) gde je jedna reč na to potrošena, pa se zato s dubokom zebnjom pitam: dok se Lompar trudi da pomiri građansko i nacionalno, šta je to s čime se, u toj zamašćenoj tišini, miri građanska Srbija?
Pre svega, nadam se da će se studenti to zapitati. Da će se možda povodom toga i direktno obratiti svome uvaženom profesoru. Logično bi bilo, uostalom, da im profesor, u interesu političkog sazrevanja i razumevanja političke stvarnosti, objasni svoj stav o Radovanu Karadžiću. Da objasni značaj te istorijske ličnosti i njegove poezije, kao i smisao obeležavanja njegovog rođendana u prostorijama Srpske književne zadruge, kuće Stojana Novakovića i čika Jove Zmaja, institucije čije je prvo objavljeno delo bilo Život i priključenija, Dositeja Obradovića, a poslednje zbirka pesama psihopate koji je spalio dva miliona knjiga sarajevske biblioteke. Zbirka pesama koju Milo Lompar svesrdno preporučuje.
Ostale su devedesete ovde, a nisu one same od sebe tu. Tu su jer je – neverovatno ali istinito – ovde još mnogo onih koji, svesno ili nesvesno, sanjaju nove ratove. Nije to uvek zato što su željni krvi i rušenja (mada neki svakako jesu), nije ni zato što su zaboravili šta nam je to donelo, već upravo zato što im rat, pa čak i samo rat u najavi, ta večita i mračna verovatnoća rata, garantuje kulturnu otuđenost i samoću izolovanog društva koja pruža bezbednost njihovoj osrednjosti, koja ograničava svaku mogućnost da se Srbija koja slavi zločine ikada otvori ka svetu kojem prirodno pripada, svetu u kojem, kao i ovde, žive mnogi sjajni studenti, profesori, umetnici, pisci, poznavaoci književnosti i istorije umetnosti, poznavaoci istorije, pa i srpske istorije, s kojima bi se sav ovaj mučni brlog prodatih akademika, korumpiranih arhitekata, zlobnih istoričara i zadrtih profesora književnosti, morao naći oči u oči i pokazati i sebi i drugima da tom svetu nije dorastao, da se tog sveta plaši i da ga u tom strahu, kao što je to uostalom uobičajeno, gleda s dubokom osvetoljubivom mržnjom.
Ono što, međutim, ne shvataju, ili možda shvataju i u sebi poriču, jeste da je taj svet od koga strepe da će odnekud doći, zapravo već tu, svet slobodne, evropske, kosmopolitske, mlade Srbije, te iste mlade Srbije kojoj se mnogi danas udvaraju glumeći opoziciju i pomiritelje; Srbije koja, možda tek probuđena i još uvek pomalo sanjiva, osmatrajući oko sebe toksične taloge preživele prošlosti, ostaje tek nemo zaprepašćena, možda i sažaljiva, prema dubini moralnog posrnuća, ljudskog i profesionalnog ponora, ličnog ambisa jednog profesora književnosti koji slavi rođendan masovnog ubice i ratnog zločinca.